Логор у силосу у Тарчину, мај 1992.- јануара 1996.
Материјал обрађује време од априла 1992. године, од избијања сукоба у БиХ до 27. јануара 1996. године када је по Дејтонском споразуму и под притиском међународних фактора затворен логор Силос у Тарчину.
Када су у априлу 1992. године почели сукоби у Сарајеву муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину ставили под појачану контролу и присмотру све Србе на подручју Тарчина.
Почетком маја 1992. године муслимани су почели да празне силос који се налази у центру Тарчина и да деле пшеницу становништву.
На дан 11. маја 1992. године муслимани су напали и заузели касарну ЈНА у Крупи, Општина Хаџићи, удаљену од Тарчина око 8 км. Заробљене војнике затворили су у испражњене пшеничне коморе у силосу. Тада је силос за лагеровање житарица у Тарчину код Пазарића претворен у логор за Србе.
Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника - резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне "Жуновица" у Хаџићима.
Почев од 20. маја муслимани су почели са привођењем Срба на такозвани "информативни разговор", а после су их одводили у силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја месних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.
Логор је непрекидно функционисао за све време грађанског рата у БиХ и последњи затвореници су овај логор напустили крајем јануара 1996. године, када су логораши ослобођени по Дејтонском споразуму.
Кроз овај логор се процењује да је прошло око 550 Срба, међу којима и десетак жена, од којих су две остале у логору до његовог затварања.
Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов заменик Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смењен, а на његово место је дошао Човић, изразити националиста, који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: "само силос Србина спашава". Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.
Логор је био под непосредном командом 109. Брдске бригаде армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије армије тзв. БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо. Штабови ових јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа.
Све ћелије у овом логору су биле величине 9,50 х 4,50 м. Висина ћелија је била између 5 и 5,50 м, па се ту налазио поред сваког зида бетонски руб широк око 50 см, а изнад тога на око 5 м налазио се плафон. По том рубу шетали су стражари и контролисали шта се догађа у ћелијама, а простор за њихову шетњу је био и над суседном ћелијом, као и над ходником, тако да су они имали довољно простора за контролу.
У ћелијама није било прозора, није било осветљења, сем слабе светлости која је долазила са горњег нивоа од око 10 м висине, где је под кровом био мали прозор који се из ћелије није могао видети.
Из ћелија затвореници нигде нису извођени, по цео дан су били у ћелијама, које су биле пренатрпане. Прва шетња је била тек у новембру 1993. године, али ни то није било редовно. Све је зависило од расположења дежурног стражара.
У почетку затвореници су добијали само један оброк хране дневно који се састојао од 4-5 кашика неке неодређене течности. На петорицу затвореника долазила је једна мала чинија и по једна кашика која се није прала и која је ношена из ћелије у ћелију како се делила храна. Уз то су добијали по један хлеб тежине између 350 и 500 грама, (увек је био различите величине, веома лошег квалитета) што се делило прво на 9, а после на 12 затвореника. Други оброк је уведен тек 12. јула 1992. године - "доручак", који се састојао од мале зделе млека која се делила на петорицу, тако да је практично на свакога долазио по гутљај млека у праху, које је било лоше растворено у хладној води.
Због слабе исхране чему су допринеле и повреде нанете батинањем умро је 14 октобра 1992. године Петко Крстић.
И тако мале количине хране су у јуну 1992. године ускраћиване, па једанпут нису давали храну три дана, а други пут два дана.
У логору у Тарчину били су затворени искључиво Срби и то углавном сељаци из околине, младићи који су ишли у школе или млађи радници. Било је и нешто интелектуалаца, а било је и старијих људи.
Сви они били су цивили, изузев 11 првих резервиста. Затворени цивили нису учествовали у рату, нити су били у некој од војних формација.
Старост логораша кретала се од 14 до 85 година. Најмлађи је био Лео Капетановић, који тада није имао ни пуних 14 година, а најстарији Васо Шаренац, рођен 1908. године, који је био потпуно сенилан човек. Он уопште није био оријентисан у времену и простору.
У силосу је било затворено и 11 жена које су биле у посебној ћелији.
Средином 1992. године логор је био попуњен и тад је било око 382 затвореника.
У току 1992. године није било никаквог одвођења на радове, чега је било тек у следећим годинама.
На дан 29. децембра 1992. године 137 затвореника из логора Силос у Тарчину пребачени су у логор Крупа у Зовику, а приближно исти број је пребачен из Крупе у Тарчин.
Од 15.04. до 30.10.1993. године група од 30 логораша била је одведена у Храсницу где су радили дано-ноћно на копању ровова на првој борбеној линији, а у 1995. години у Сарајеву код Јеврејског гробља и на Ступу.
Овај логор затворен је 27. јануара 1996. године по Дејтонском споразуму и под притиском међународних фактора.
Danas je Uto Dec 29, 2009 10:15 am
| Welcome | |
|---|---|
| Welcome to novibecej. You are currently viewing our boards as a guest, which gives you limited access to view most discussions and access our other features. By joining our free community, you will have access to post topics, communicate privately with other members (PM), respond to polls, upload content, and access many other special features. Registration is fast, simple, and absolutely free, so please, <a href="/profile.php?mode=register">join our community today</a>! |
|
ZLOCINI MUSLIMANA I HRVATA U HRVATSKOJ I BIH 1991-95
Moderator: bez_nicka
39 Posta • Stranica 1 od 3 • 1, 2, 3
ZLOCINI MUSLIMANA I HRVATA U HRVATSKOJ I BIH 1991-95
od Jailhouse Rock u Sub Jan 24, 2009 9:15 am
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
ZLOČINI HRVATSKE - MILJEVAČKI PLATO
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 5:02 am
Agresija na Miljevački plato, izvršena 21. juna 1992. godine i to je prva veća agresija vojnih snaga Republike Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu, nakon što je UNPROFOR preuzeo ulogu zaštitnih snaga na području RSK.
Zarobljeni milicioneri su pod pretnjom smrti masakrirali ubijene milicionere i bacali ih u jame koje su Hrvati zatim napunili smećem. Dva meseca nakon masakra snage UNPROFOR-a omogućile su vađenje tela srpskih milicionera i predaju srpskoj strani. Koliko su tela bila izmasakrirana najbolje ilustruje to što patolozi nisu mogli sastaviti ni jedno telo.
To što se dogodilo 21. juna 1992. god. na području Miljevačkog platoa, trebalo bi da uđe u anale srpsko-hrvatskog sukoba kao najmonstrouzniji zločin nad čovjekom. Za pripremu akcije od strane hrvatske vojske, korištena su čak i djeca, odnosno Međunarodni festival djeteta koji je taj dan trebao započeti u Šibeniku.
Tom prilikom hrvatska strana zatražila je od srpske strane suzdržavanje od provokacija da bi to isto jutro bezobzirno napala srpske položaje. O ovom događaju izvještaj članica Saveta Bezbednosti generalnog sekretara Butros Butros Gali.
Dvadeset prvog juna hrvatska armija je napala položaje srpske teritorijalne odbrane na Miljevačkom platou u blizini Drniša, u ružičastoj zoni, južno od sektora Jug i napredovala je nekoliko kilometara. Napredovanje hrvatske armije koje se smišljeno odvijalo pod vođstvom dve brigade, drugo je po redu koje se dogodilo u ovoj oblasti u toku posljednjeg meseca. Oba predstavljaju kršenje Sarajevskog sporazuma od 2. juna 1992. god. Protiv ovog su uložili protest UNPROFOR i posmatračka misija EZ koji su zatražili povlačenje hrvatske vojske na raniju liniju sukoba .
Donesena je rezolucija SB pod brojem 762, a Hrvati se naravno nisu povukli. Tužan epilog ovog mučkog napada, koji se, kao što smo vidjeli, odigrao pred očima UNPROFOR-a je 40 poginulih srpskih teritorijalaca, nekolicina ranjenih i zarobljenih, a jedino srpsko selo u toj oblasti Nos Kalik, srušeno je do temelja i spaljeno, jedan deo stanovništva pobijen, a drugi interniran na Prvić, a zatim Obonjan u Šibenskom arhipelagu.
Po završetku vojničke akcije započinje krvavi pir hrvatskih monstruma. Oni, umjesto da tela poginulih vrate porodicama, naređuju malobrojnim srpskim zarobljenicima, pod pretnjom smrti, da ih bacaju u krašku jamu u predelu Ljut u blizini zaseoka Bačić. Jedan od preživelih srpskih boraca svjedoči o stravičnom ritmu zločina i muklom odzvanjanju ljudskih tijela koja su se gubila u jamskoj bezdani. Nakon tela, bacani su u jamu psi i mačke da u uslovima preživljavanja dovrše posao, a zatim smeće. Svjedočenja speleologa koji su nakon dva mjeseca vadili ostatke ljudskih tela, više su nego potresna.
Jame bezdanke simbol su zatiranja čovjeka u najbestijalnijem smislu, a srpskom narodu one se od strane hrvatskog naroda događaju po drugi put u pedeset godina ovog veka. Isti akordi smrti odzvanjali su i u obližnjoj Mratovskoj jami pre pedeset i jednu godinu. To se ne sme ni oprostiti ni zaboraviti. Ali, priča se ni ovde ne završava. Malobrojnim i bespomoćnim zarobljenicima sudi se na licu mesta i po vlastitom izboru. Presude su jasne, kome vešanje o vojnički pojas, kome metak u potiljak. Sve ovo se snima na video-traci i u Šibeniku prikazu je kao svojevrsni hororfilm.
Osim toga hrvatska radiostanica Split, u maniri krajnjeg cinizma, emituje imena poginulih srpskih boraca uz zvuke srpske nacionalne himne sa svim mogućim pogrdama.
Dva meseca nakon agresije na Miljevački plato, hrvatske vlasti dopustile su ekspertskoj međunarodnoj ekipi pristup leševima srpskih vojnika. Identifikacija je potrajala još dva meseca, a unatoč najsavršenijim metodama dvanaest tela ostalo je neidentifikovano. Bol porodica za svojim najmilijima bio je neizmeran.
Zarobljeni milicioneri su pod pretnjom smrti masakrirali ubijene milicionere i bacali ih u jame koje su Hrvati zatim napunili smećem. Dva meseca nakon masakra snage UNPROFOR-a omogućile su vađenje tela srpskih milicionera i predaju srpskoj strani. Koliko su tela bila izmasakrirana najbolje ilustruje to što patolozi nisu mogli sastaviti ni jedno telo.
To što se dogodilo 21. juna 1992. god. na području Miljevačkog platoa, trebalo bi da uđe u anale srpsko-hrvatskog sukoba kao najmonstrouzniji zločin nad čovjekom. Za pripremu akcije od strane hrvatske vojske, korištena su čak i djeca, odnosno Međunarodni festival djeteta koji je taj dan trebao započeti u Šibeniku.
Tom prilikom hrvatska strana zatražila je od srpske strane suzdržavanje od provokacija da bi to isto jutro bezobzirno napala srpske položaje. O ovom događaju izvještaj članica Saveta Bezbednosti generalnog sekretara Butros Butros Gali.
Dvadeset prvog juna hrvatska armija je napala položaje srpske teritorijalne odbrane na Miljevačkom platou u blizini Drniša, u ružičastoj zoni, južno od sektora Jug i napredovala je nekoliko kilometara. Napredovanje hrvatske armije koje se smišljeno odvijalo pod vođstvom dve brigade, drugo je po redu koje se dogodilo u ovoj oblasti u toku posljednjeg meseca. Oba predstavljaju kršenje Sarajevskog sporazuma od 2. juna 1992. god. Protiv ovog su uložili protest UNPROFOR i posmatračka misija EZ koji su zatražili povlačenje hrvatske vojske na raniju liniju sukoba .
Donesena je rezolucija SB pod brojem 762, a Hrvati se naravno nisu povukli. Tužan epilog ovog mučkog napada, koji se, kao što smo vidjeli, odigrao pred očima UNPROFOR-a je 40 poginulih srpskih teritorijalaca, nekolicina ranjenih i zarobljenih, a jedino srpsko selo u toj oblasti Nos Kalik, srušeno je do temelja i spaljeno, jedan deo stanovništva pobijen, a drugi interniran na Prvić, a zatim Obonjan u Šibenskom arhipelagu.
Po završetku vojničke akcije započinje krvavi pir hrvatskih monstruma. Oni, umjesto da tela poginulih vrate porodicama, naređuju malobrojnim srpskim zarobljenicima, pod pretnjom smrti, da ih bacaju u krašku jamu u predelu Ljut u blizini zaseoka Bačić. Jedan od preživelih srpskih boraca svjedoči o stravičnom ritmu zločina i muklom odzvanjanju ljudskih tijela koja su se gubila u jamskoj bezdani. Nakon tela, bacani su u jamu psi i mačke da u uslovima preživljavanja dovrše posao, a zatim smeće. Svjedočenja speleologa koji su nakon dva mjeseca vadili ostatke ljudskih tela, više su nego potresna.
Jame bezdanke simbol su zatiranja čovjeka u najbestijalnijem smislu, a srpskom narodu one se od strane hrvatskog naroda događaju po drugi put u pedeset godina ovog veka. Isti akordi smrti odzvanjali su i u obližnjoj Mratovskoj jami pre pedeset i jednu godinu. To se ne sme ni oprostiti ni zaboraviti. Ali, priča se ni ovde ne završava. Malobrojnim i bespomoćnim zarobljenicima sudi se na licu mesta i po vlastitom izboru. Presude su jasne, kome vešanje o vojnički pojas, kome metak u potiljak. Sve ovo se snima na video-traci i u Šibeniku prikazu je kao svojevrsni hororfilm.
Osim toga hrvatska radiostanica Split, u maniri krajnjeg cinizma, emituje imena poginulih srpskih boraca uz zvuke srpske nacionalne himne sa svim mogućim pogrdama.
Dva meseca nakon agresije na Miljevački plato, hrvatske vlasti dopustile su ekspertskoj međunarodnoj ekipi pristup leševima srpskih vojnika. Identifikacija je potrajala još dva meseca, a unatoč najsavršenijim metodama dvanaest tela ostalo je neidentifikovano. Bol porodica za svojim najmilijima bio je neizmeran.
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Re: ZLOČINI HRVATSKE - MILJEVAČKI PLATO
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 5:03 am
GENOCID NAD SRPSKIM STANOVNIŠTVOM I PROBLEMI IDENTIFIKACIJE POGINULIH NA MILjEVAČKOJ VISORAVNI
Opšta oblasna bolnica "Sv. Sava" Knin Odjel za patologiju i sudsku medicinu Dr Marija Čubrilo, patolog;
Agresija na Miljevački plato je izvršena 21. juna 1992. Dana 17,07,199.2 našoj ekipi je predano 7 leševa preko UNPROFOR- a, za obdukciju i identifikaciju su nam rekli da su leševi bili nepokopani. Truležne promjene su uznapredovale, ali su glavne konture tijela ostale očuvanv. Glave su svima bile sa velikim povredama, kosti zdrobljene, uši su nedostajale. U području vrata kod dva leša, vide se tragovi reznih rana, u dužini 7-8 cm, dubine sve do kičme. Jednom lešu nedostaje čitav gornji dio tijela.
Dana 22.07.1992. dobivamo još jedno tijelo, 23.07. dva tijela, a 18.08,još 8 mrtvih tijela. Osmorica ovih posljednjih su bili na jednom mjestu. Dvojica su imala defekte na kostima lubanje, a ostali su imali više prostrijelnih rana grudnog koša. Od 19. do 21. avgusta preuzeli smo 20 vreća u kojima su bili izmješani dijelovi ljudskih kostiju i odjeće zajedno sa smećem. Predstavnici UNPROFOR-a su nas obavijestili da je sadržaj ovih vreća izvađen iz jame u Drinovcima, na Miljevačkom platou. Osam lubanja je potpuno nedostajalo. Od preostalih, koliko-toliko očuvanih, nekolike su imale impresivne frakture krova lubanje. Takve vrste prijeloma lubanje nastaju ili udarcem tupo-tvrdim predmetom ili padom na tupo-tvrdu podlogu. Od jednog pripadnika UNPROFOR-a sam saznala da je pored jame vidio drvenu toljagu po kojoj su se vidjeli tragovi krvi i slijepljena kosa. Kad su slijedeći put išli, zamolila sam da mi donese taj predmet, međutim, u povratku mi reče da je predmet sklonjen. Ostale lubanje su bile dijelom zdrobljene, a dijelom smo našli samo manje fragmente kostiju lubanje. Većina kostiju je bila potpuno ogoljena, još malo masna, ponegdje su bile očuvane zglobne čahure i ligamenti, a samo na par mjesta bilo je i nešto malo saponificiranog tkiva. Među kostima je bilo mnogo onih sa frakturama, mnogo raznih koštanih fragmenata, mnogo kostiju životinja, što je uveliko otežavalo identifikaciju.
Dana 01.09.1992. god. smo preuzeli posljednja tri leša. Jedan je bio bez odjeće, sa prostrijelnim ranama i frakturama obe natkoljenice. Drugi leš imao je prostrijelnu ranu glave. Ulazna rana je u području desnog oka, a izlaza je tjemenozatiljno lijevo. Identifikacija je vršena uz ljetnu žegu, rojeve muha, strašan smrad i sa vrlo malo podataka kojima smo raspolagali. Leševi su bili neoznačeni, bez ličnih stvari, džepovi su im bili izvrnuti i ispražnjeni.
Radili smo javno, pozvani su svi koji su mogli i htjeli pomoći. Prilikom identifikacije služili smo se s više metoda. Pošli smo od detaljnog opisa odjeće, obuće, samog tijela, povreda tijela, mjerenja visine, odnosno mjerenja kostiju i izračunavanja približne visine. Približnu starost određivali smo gledanjem stanja zubala, šavova na lubanji, sraštavanja epifize i dijafize dugih kostiju.
14 osoba je prepoznala rodbina po detaljima na odjeći, obući ili eventualno ličnim stvarima, jer je odjeća većine leševa imala ispražnjene džepove. Jedan leš je prepoznat po pločicama osteosinteze na kostima potkoljenice, jednom smo našli kalus na mjestu stare frakture podlaktice. Kod trojice smo uspjeli uzeti pokožicu desnog kažiprsta i tako dobiti sliku papilarnih linija, te su tako bili sa sigurnošću identifikovani.
Rezultat svega je da smo od dijelova kostiju i dijelova tijela sastavili 40 leševa od čega je 28 identifikovano i sahranjeno u porodične grobnice. 12 je sahranjeno u zajedničku grobnicu na novom groblju u Kninu.
Zapisnik iz Okružnog suda Šibenik koji ovdje objavljujemo ima broj 321-92. Dostavljen je srpskoj strani putem UNPROFOR-a, u engleskom prevodu, pa je ponovo preveden na srpski jezik
REPUBLIKA HRVATSKA
Okružni sud Šibenik
ZAPISNIK 0 EKSHUMACIJI
18. avgusta 1992.
Sastavljen u ime Okružnog suda u Šibeniku i Vojnog suda u Splitu, na mjestu događaja u Drinovcima.
Predstavnici suda:
Istražni sudija Okružnog suda u Šibeniku - Vuletin Sanivor
Zapisničar Okružnog suda u Šibeniku - Jurković Marija
Izaslanik javnog tužioca Okružnog suda u Šibeniku - Tešulov Lino
Istražni sudija Vojnog suda u Splitu - Dukić Dalibor
Izaslanik vojnog tužioca u Splitu - Žganjer Željko
Prisutni kod istrage: Perišić Ivan, krimi-nalistički tehničar Mikulandra Ivo, zaposleni u Oblasnoj policiji u Šibeniku.
Sigurnost mjesta događaja obezbjeđuju radnici Oblasne policije u Šibeniku, Miljevačka.
Prisutni kod istrage dr. Katica Borić - stalni sudski ekspert u Šibeniku i pomoćnik dr. Boris Brkić.
Prisutni kod istrage: tim speleologa koji predstavljaju Mladen Mužinić , Marin Alunić i Abel Buzančić iz Splita.
Takođe prisutni predstavnici EZ, B. Zeask, D. Dimitros, oficiri za vezu UN, V. Baranor i P. Kameron, civilni predstavnici UN, L. Haugard, A. Chutekerhrilik i P. Niaga Muniuko.
Predmet istrage bila je ekshumacija ostataka vojnika JA, koji su ubijeni u borbama u junu 1992.
Mjesto istrage bilo je selo Drinovci na miljevačkom platou u području zvanom "Ljut" u jami, približno 50 m udaljenoj od Bačićevih štala.
Kriminalistički tehničar je slikao jamu u postojećem stanju, prije uklanjanja ostataka leševa iz jame.
Član tima speleologa, Mladen Mužinić, izjavio je da je jama dva metra površine, približno deset metara dubine do prve police i ovalnog je oblika. Na prvoj polici nađeno je mnogo bačenog smeća, stara roba i na najsjevernijem dijelu je nastavak jame približno 2 h 1,5 metar; zatvorena s olupinom starog automobila. Prema njegovom izvještaju, nema mogućnosti da bi u ovom dubljem dijelu jame, blizu olupine auta, tijelo moglo upasti unutra.
Ekshumacija je izvršena tako da je najveća količina smeća uklonjena iz jame dizalicom Hrvatske vojske. Tri člana Hrvatske vojske ušla su u jamu, uklonili smeće smjestivši ga na mrežu i kada je jama oslobođena od smeća, ekshumacija leševa je započela tako da su isti smješteni u plastične vreće i iznešeni iz jame da se očiste.
Bilo je ukupno osam vreća na proplanku i bile su numerisane od jedan do osam i fotografisane.
Prisutni sudski vještak dr. Katica Borić i njen pomoćnik dr. Boris Brkić otvorili su vreće i pregledali ih, na osnovu čega je dr. Borić napravila slijedeći izvještaj:
Zbog visoke temperature i iscrpljenosti ljudi koji su bili u jami i skupljali leševe u plastične vreće, koji su bili izvučeni na površinu dizalicama, današnja istraga je završena u 18, 15 sati i nastaviće se sutra u 09.30.
Završeno je u 18, 15.
Zapisničar: Marija Jurković
Sudski vještak: dr. Katica Borić
Istražni sudija: Sanibor Vuletin
Žig: Da se potpis slaže s originalom potvrdio je: šef Odsjeka
Opšta oblasna bolnica "Sv. Sava" Knin Odjel za patologiju i sudsku medicinu Dr Marija Čubrilo, patolog;
Agresija na Miljevački plato je izvršena 21. juna 1992. Dana 17,07,199.2 našoj ekipi je predano 7 leševa preko UNPROFOR- a, za obdukciju i identifikaciju su nam rekli da su leševi bili nepokopani. Truležne promjene su uznapredovale, ali su glavne konture tijela ostale očuvanv. Glave su svima bile sa velikim povredama, kosti zdrobljene, uši su nedostajale. U području vrata kod dva leša, vide se tragovi reznih rana, u dužini 7-8 cm, dubine sve do kičme. Jednom lešu nedostaje čitav gornji dio tijela.
Dana 22.07.1992. dobivamo još jedno tijelo, 23.07. dva tijela, a 18.08,još 8 mrtvih tijela. Osmorica ovih posljednjih su bili na jednom mjestu. Dvojica su imala defekte na kostima lubanje, a ostali su imali više prostrijelnih rana grudnog koša. Od 19. do 21. avgusta preuzeli smo 20 vreća u kojima su bili izmješani dijelovi ljudskih kostiju i odjeće zajedno sa smećem. Predstavnici UNPROFOR-a su nas obavijestili da je sadržaj ovih vreća izvađen iz jame u Drinovcima, na Miljevačkom platou. Osam lubanja je potpuno nedostajalo. Od preostalih, koliko-toliko očuvanih, nekolike su imale impresivne frakture krova lubanje. Takve vrste prijeloma lubanje nastaju ili udarcem tupo-tvrdim predmetom ili padom na tupo-tvrdu podlogu. Od jednog pripadnika UNPROFOR-a sam saznala da je pored jame vidio drvenu toljagu po kojoj su se vidjeli tragovi krvi i slijepljena kosa. Kad su slijedeći put išli, zamolila sam da mi donese taj predmet, međutim, u povratku mi reče da je predmet sklonjen. Ostale lubanje su bile dijelom zdrobljene, a dijelom smo našli samo manje fragmente kostiju lubanje. Većina kostiju je bila potpuno ogoljena, još malo masna, ponegdje su bile očuvane zglobne čahure i ligamenti, a samo na par mjesta bilo je i nešto malo saponificiranog tkiva. Među kostima je bilo mnogo onih sa frakturama, mnogo raznih koštanih fragmenata, mnogo kostiju životinja, što je uveliko otežavalo identifikaciju.
Dana 01.09.1992. god. smo preuzeli posljednja tri leša. Jedan je bio bez odjeće, sa prostrijelnim ranama i frakturama obe natkoljenice. Drugi leš imao je prostrijelnu ranu glave. Ulazna rana je u području desnog oka, a izlaza je tjemenozatiljno lijevo. Identifikacija je vršena uz ljetnu žegu, rojeve muha, strašan smrad i sa vrlo malo podataka kojima smo raspolagali. Leševi su bili neoznačeni, bez ličnih stvari, džepovi su im bili izvrnuti i ispražnjeni.
Radili smo javno, pozvani su svi koji su mogli i htjeli pomoći. Prilikom identifikacije služili smo se s više metoda. Pošli smo od detaljnog opisa odjeće, obuće, samog tijela, povreda tijela, mjerenja visine, odnosno mjerenja kostiju i izračunavanja približne visine. Približnu starost određivali smo gledanjem stanja zubala, šavova na lubanji, sraštavanja epifize i dijafize dugih kostiju.
14 osoba je prepoznala rodbina po detaljima na odjeći, obući ili eventualno ličnim stvarima, jer je odjeća većine leševa imala ispražnjene džepove. Jedan leš je prepoznat po pločicama osteosinteze na kostima potkoljenice, jednom smo našli kalus na mjestu stare frakture podlaktice. Kod trojice smo uspjeli uzeti pokožicu desnog kažiprsta i tako dobiti sliku papilarnih linija, te su tako bili sa sigurnošću identifikovani.
Rezultat svega je da smo od dijelova kostiju i dijelova tijela sastavili 40 leševa od čega je 28 identifikovano i sahranjeno u porodične grobnice. 12 je sahranjeno u zajedničku grobnicu na novom groblju u Kninu.
Zapisnik iz Okružnog suda Šibenik koji ovdje objavljujemo ima broj 321-92. Dostavljen je srpskoj strani putem UNPROFOR-a, u engleskom prevodu, pa je ponovo preveden na srpski jezik
REPUBLIKA HRVATSKA
Okružni sud Šibenik
ZAPISNIK 0 EKSHUMACIJI
18. avgusta 1992.
Sastavljen u ime Okružnog suda u Šibeniku i Vojnog suda u Splitu, na mjestu događaja u Drinovcima.
Predstavnici suda:
Istražni sudija Okružnog suda u Šibeniku - Vuletin Sanivor
Zapisničar Okružnog suda u Šibeniku - Jurković Marija
Izaslanik javnog tužioca Okružnog suda u Šibeniku - Tešulov Lino
Istražni sudija Vojnog suda u Splitu - Dukić Dalibor
Izaslanik vojnog tužioca u Splitu - Žganjer Željko
Prisutni kod istrage: Perišić Ivan, krimi-nalistički tehničar Mikulandra Ivo, zaposleni u Oblasnoj policiji u Šibeniku.
Sigurnost mjesta događaja obezbjeđuju radnici Oblasne policije u Šibeniku, Miljevačka.
Prisutni kod istrage dr. Katica Borić - stalni sudski ekspert u Šibeniku i pomoćnik dr. Boris Brkić.
Prisutni kod istrage: tim speleologa koji predstavljaju Mladen Mužinić , Marin Alunić i Abel Buzančić iz Splita.
Takođe prisutni predstavnici EZ, B. Zeask, D. Dimitros, oficiri za vezu UN, V. Baranor i P. Kameron, civilni predstavnici UN, L. Haugard, A. Chutekerhrilik i P. Niaga Muniuko.
Predmet istrage bila je ekshumacija ostataka vojnika JA, koji su ubijeni u borbama u junu 1992.
Mjesto istrage bilo je selo Drinovci na miljevačkom platou u području zvanom "Ljut" u jami, približno 50 m udaljenoj od Bačićevih štala.
Kriminalistički tehničar je slikao jamu u postojećem stanju, prije uklanjanja ostataka leševa iz jame.
Član tima speleologa, Mladen Mužinić, izjavio je da je jama dva metra površine, približno deset metara dubine do prve police i ovalnog je oblika. Na prvoj polici nađeno je mnogo bačenog smeća, stara roba i na najsjevernijem dijelu je nastavak jame približno 2 h 1,5 metar; zatvorena s olupinom starog automobila. Prema njegovom izvještaju, nema mogućnosti da bi u ovom dubljem dijelu jame, blizu olupine auta, tijelo moglo upasti unutra.
Ekshumacija je izvršena tako da je najveća količina smeća uklonjena iz jame dizalicom Hrvatske vojske. Tri člana Hrvatske vojske ušla su u jamu, uklonili smeće smjestivši ga na mrežu i kada je jama oslobođena od smeća, ekshumacija leševa je započela tako da su isti smješteni u plastične vreće i iznešeni iz jame da se očiste.
Bilo je ukupno osam vreća na proplanku i bile su numerisane od jedan do osam i fotografisane.
Prisutni sudski vještak dr. Katica Borić i njen pomoćnik dr. Boris Brkić otvorili su vreće i pregledali ih, na osnovu čega je dr. Borić napravila slijedeći izvještaj:
Zbog visoke temperature i iscrpljenosti ljudi koji su bili u jami i skupljali leševe u plastične vreće, koji su bili izvučeni na površinu dizalicama, današnja istraga je završena u 18, 15 sati i nastaviće se sutra u 09.30.
Završeno je u 18, 15.
Zapisničar: Marija Jurković
Sudski vještak: dr. Katica Borić
Istražni sudija: Sanibor Vuletin
Žig: Da se potpis slaže s originalom potvrdio je: šef Odsjeka
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Re: ZLOČINI HRVATSKE - MILJEVAČKI PLATO
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 5:05 am
MEDICINSKI IZVJEŠTAJ I MIŠLJENJE
U vreći br. 1 su sivo-maslinaste čizme i ostaci sivo-maslinaste uniforme. Lijeva čizma je bila na nozi, a desna nije, nedostaju ostaci potkoljenice, natkoljenice, podlaktice i nadlaktice se mogu vidjeti. Potkoljenica je duga 41 cm, podlaktica 26 cm. Tijelo se raspalo mumificirano bez potkožnih tkiva, a može se konstatovati da ostaci pripadaju muškarcu.
U vreći br. 2 su dijelovi uniforme, svi dijelovi tijela su nađeni. Na glavi: ostaci tamno-smeđe kose 13 cm. Potkoljenica 43 cm, a podlaktica 25 cm - desni radijus. To tijelo je određeno kao tijelo muškarca na osnovu njegove karlice. Podlaktica nedostaje.
U vreći br. 3 nalaze se dvije vojne čizme, lijeva i desna, ostaci sivo-maslinaste uniforme s uprtačima, desna butna kost ima vidljive frakture, ali se ne može odrediti da li se to desilo prije ili poslije smrti, u stanju raspadanja. Potkoljenice nedostaju. Nikakve druge promjene nisu uočene na glavi niti na bilo kojem drugom dijelu tijela koje bi ukazale na promjene koje su se desile prije smrti. Na koži nisu uočene patološke promjene.
U vreći br. 4 bila je nađena sivo-maslinasta uniforma, desna čizma, a nema lijeve noge. U području glave: bočna fraktura iz tjemenjačnog područja prema lijevom, orbitalnom području. Fraktura koja se desila prije smrti tijela je bila 16 cm duga. Druga fraktura bila je achenial području kože.
U vreći br. 5 nalazi se glava s frakturom gornje vilice i donje vilice na desnoj strani, ali se ne može odrediti da li su se ti prelomi desili prije ili poslije smrti. U području desne natkoljenice lateralni prelom dug 32 cm od bedra, ali se ne može odrediti da li se taj prelom desio prije ili poslije smrti. Tijelo je bilo umotano u sivo-maslinasto ćebe i vojnu uniformu.
U vreći br. 6 nalaze se dvije lijeve čizme. Postoji prelom u području lijeve potkoljenice ali se ne može odrediti da li se taj prelom desio prije ili poslije smrti. Mora se naglasiti da su u ovoj vreći nađene dvije lijeve potkoljenice, jedna lijeva noga, nije nađena glava, ali svi ostali dijelovi su nađeni.
U vreći br. 7 nađene su tri čizme. Lijeva i desna su iste, dok jedna desna čizma ima dužu saru. Tijelo je obučeno u sivo-maslinastu vjetrovku, glava nije nađena.
U vreći br. 8 su dvije glave. Potpuni lateralni prelom tjemenjačnog predjela se može vidjeti na jednoj od njih, ali se ne može odrediti da li se ovaj prelom desio prije ili poslije smrti. Na drugoj glavi nema patoloških promjena, potkoljenica je duga 43 cm, a ostaci su obučeni u sivo-maslinastu uniformu.
Stručnjaci su potvrdili da su ostaci u svih osam vreća raspadnuti na način da se ne mogu identifikovati, a takođe ne mogu podleći sudskom ispitivanju, naročito prelomi i amputacije.
Stručnjaci nisu našli dokumenta ili druge pojedinosti na odjeći ostataka koji bi mogli identifikovati tijela.
Stručnjak, dr. Katica Borić je potvrdila da će priložiti poseban izvještaj i mišljenje, koje je bazirano na istraživanju gore pomenutih ostataka u stanju u kojem su ostaci nađeni i da će navesti broj lica čiji su ostaci nađeni, njihovu visinu i ostale bitne podatke.
NASTAVAK EKSHUMACIJE
20. avgust 1992.
Okupljeni u ime Okružnog suda u Šibeniku i Vojnog suda u Splitu, na mjestu događaja u Drinovcima.
Predstavnici suda
Istražni sudija Okružnog suda u Šibeniku - Marija Jurković
Zamjenik javnog tužioca Okružnog suda u Šibeniku - Lino Tešulov
Istražni sudija Vojnog suda u Splitu - Dalibor Đukić
Zamjenik tužioca Vojnog suda u Splitu - Željko Žganjer
Istrazi su prisustvovali: inspektor Joško Mamić i kriminalistički tehničar Ivo Mikulandra, zaposleni kod Oblasne policije u Šibeniku.
Proceduri su prisustvovali: Dr. Katica Borić, stalni sudski vještak u Šibeniku, i asistent Dr. Boris Brkić.
Istražni tim čine članovi speleološke ekipe: Mladen Mužinić, Abal Buzančić i Ljubomir Mateljan.
Takođe su prisustvovali predstavnici posmatračke misije EZ-e, B. Lisk, D. Dimitros, predstavnici UNMLO, Vladimir Beranov i Mark Turiet, pukovnik, civilni predstavnici UN, Lars Hauard, Džon Harisen Rosing i Kiril Ševčenko.
Ekshumacija je nastavljena u 10,30 časova
Ekshumacija je izvođena po istom postupku kao i prethodnog dana. Tri pripadnika hrvatske vojske ušla su u jamu i ekshumacija ostataka počela je tako da su ih smještali u plastične vreće i izvlačili ih dizalicom iz jame.
Za vrijeme istrage predstavnik posmatrača EZ Dagos Dimitros obavijestio nas je da su ostalih pet posmatrača EZ koji su stigli iz Splita, takođe prisustvovali istrazi L. Pavanelo, Bivmont, J. Mestro, M. Godenfelt, V. Fleming.
U 19,00 časova svih 12 vreća sa ostacima iznešeno je iz jame. Vreće su bile označene brojevima od 9-20.
Nakon toga vreće su otvorene i sudski vještak Dr. Borić Katica pregledala je ostatke i dala:
MEDICINSKI IZVJEŠTAJ I MIŠLJENJE
U vreći br. 9 nema glave, samo zadnji dio vilice, nedostaje i grudni koš. Podlaktica i potkoljenica su jedini ekstremiteti. Podlaktica je duga 42 cm, a potkoljenica Je duga 40 cm. Karlica takođe nedostaje. Identifikacija je nemoguća jer je viši stepen raspadanja.
U vreći br. 10 nema glave, nema ostataka grudnog koša, nema lijeve ruke, potkoljenica je duga 43 cm, ne može se izmjeriti dužina bedrenjače, jer je preostao samo dio kosti. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme i cipela visokog broja. Identifikaacija je nemoguća.
U vreći br. 11 nema ostataka glave i grudnog koša. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. U vreći je bilo 4 kosti natkoljenice i 5 čizama. Potkoljenica je duga 37 cm, a natkoljenica 48 cm. Identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 12 vidljiva je glava sa kompletnom frakturom iznad očiju, koja je duga oko 25 cm. Ne može se odrediti da li je fraktura nastala prije ili poslije smrti. U području grudnog koša postoji samo dio čizme, natkoljenica je duga 39 cm, podlaktica je duga 28 cm, a po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme. Sudeći po sadržaju vreće br. "12, moglo bi se reći da broj kostiju odgovara jednom tijelu ali budući da se nalazi u višem stepenu raspadanja identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 13 vidljiv je dio glave sa višestrukim frakturama na gornjem dijelu. Ne može se odrediti da li je fraktura nastala prije ili poslije smrti. Nema rebara, po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi, ali zapazila sam dvije karlice u istoj vreći. Nadlaktica je duga 27 cm, a natkoljenica je duga 48 cm. Tijelo je obučeno u sivomaslinastu uniformu, tu je još i jedna mala crna cipela.
U vreći br. 14 nema glave, grudni koš nije kompletan, od ostalih ekstremiteta tu su lijeva ruka i dio karlice, od odjeće tu je sivo-maslinasta uniforma i dvije čizme.
U vreći br. 15 nalazi se kompletno tijelo sa lijevim dijelom lica, na licu se nalazi i koža i tkivo, vrat i grudni koš. Vidljiva je fraktura na vratu lubanje, a takođe i ostaci smeđe kose duge 11 cm. Od ekstremiteta tu je samo potkoljenica duga 40 cm. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Tijelo je obučeno u sivo-maslinastu uniformu i čizme. Napomena: S obzirom na dubinu na kojoj je tijelo pronađeno, imalo je uslove za saponifikaciju i mumifikaciju. Isto bih dodala tome da su na objema natkoljenicama bili ostaci mišića, takođe mumificirani. Nisu pronađeni nikakvi elementi koji bi pomogli u identifikaciji.
U vreći br. 16 ima 8 rebara, dio desne ruke, dvije natkoljenice, jedna duga 42 cm, kosti muške karlice, nema glave, odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme, jednog para čizama i jedan par cipela.
U vreći br. 17 vidljiva je glava sa višestrukim frakturama na gornjem dijelu. Nema grudnog koša. U predjelu natkoljenice vidljivo je sačuvano mišićno tkivo. Duljina podlaktice je 28 cm, a tu je i jedna kost podladtice.
Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme. Tijelo je mumificirano, i nalazi se u visokom stepenu raspadanja. Identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 18 nema glave i grudnog koša. Jedino je tu karlica muške osobe. Jedna potkoljenica je 24 cm duga. Obe natkoljenice duge su 46 cm. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme i jedne čizme.
U vreći br. 19. nalazi se jedna donja vilica, polovina glave nedostaje. Nezavisno od toga tu je i jedna glava na kojoj se nalazi specijalni tenkovski šljem. Kada je šljem otklonjen, uočena je ustrelna rana promjera 2 cm na gornjem dijelu glave. Rana je zaživotna. Na glavi je uočena smeđa kosa 6 cm duga. Nedostaje grudni koš, ekstremiteti: obe ruke, obe noge, natkoljenica je duga 48 cm. Na osnovu karlice zaključeno je da se radi o muškoj osobi, odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme. Identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 20 deo glave je sa više fraktura, donja vilica je odvojena pa se ne zna da li pripada toj glavi. U vreći se nalazi još jedna glava bez donje vilice sa više fraktura zadobijenih za vreme života. Veliki deo rebara može se videti. Ekstremiteti: deo desne noge sa gornjim delom noge od 35 cm. Nedostaje karlica. Odjeća se sastoji od sivomaslinaste uniforme. Identifikacija je nemoguća.
Nakon što je podnijela medicinski izvještaj i mišljenje Dr. Katica Borić se obavezala da će dostaviti napisani izvještaj i mišljenje kao dodatak izvještaju u kojem će navesti tačan broj tijela iz opisanih 20 vreća, i njihove osobine s obzirom na debljinu kostiju i ostale bitne informacije.
Kriminalistički tehničar snimio je cijeli postupak ekshumacije i pregleda tijela.
Pošto je napustio jamu izjavio je da ne može garantovati da nema više tijela unutra, i da nije uočio tijela ili vidljive dijelove tijela, čak ni kopajući na dnu jame do dubine od 6 inča.
Poslije završene ekshumacije, 20 vreća sa ostacima tijela predano je francuskom bataljonu UNPROFOR-a, prijem tijela potvrđen je u zasebnom dokumentu.
Prisutni posmatrači EZ, UNMLO i civilna milicija UNPROFOR-a tražili su da im se dostavi kopija zapisnika o ekshumaciji koja se dogodila u 2 prethodna dana.
Sudija ih je obavijestio da se moraju obratiti Ministarstvu pravosuđa i administracije sa molbom za kopiju o zapisniku.
Završeno u 14,30 časova.
Zapisničar: Marija Jurković
Sudski vještak: Dr. Katica Borić
Istražni sudija: Sanibor Vuletin
U vreći br. 1 su sivo-maslinaste čizme i ostaci sivo-maslinaste uniforme. Lijeva čizma je bila na nozi, a desna nije, nedostaju ostaci potkoljenice, natkoljenice, podlaktice i nadlaktice se mogu vidjeti. Potkoljenica je duga 41 cm, podlaktica 26 cm. Tijelo se raspalo mumificirano bez potkožnih tkiva, a može se konstatovati da ostaci pripadaju muškarcu.
U vreći br. 2 su dijelovi uniforme, svi dijelovi tijela su nađeni. Na glavi: ostaci tamno-smeđe kose 13 cm. Potkoljenica 43 cm, a podlaktica 25 cm - desni radijus. To tijelo je određeno kao tijelo muškarca na osnovu njegove karlice. Podlaktica nedostaje.
U vreći br. 3 nalaze se dvije vojne čizme, lijeva i desna, ostaci sivo-maslinaste uniforme s uprtačima, desna butna kost ima vidljive frakture, ali se ne može odrediti da li se to desilo prije ili poslije smrti, u stanju raspadanja. Potkoljenice nedostaju. Nikakve druge promjene nisu uočene na glavi niti na bilo kojem drugom dijelu tijela koje bi ukazale na promjene koje su se desile prije smrti. Na koži nisu uočene patološke promjene.
U vreći br. 4 bila je nađena sivo-maslinasta uniforma, desna čizma, a nema lijeve noge. U području glave: bočna fraktura iz tjemenjačnog područja prema lijevom, orbitalnom području. Fraktura koja se desila prije smrti tijela je bila 16 cm duga. Druga fraktura bila je achenial području kože.
U vreći br. 5 nalazi se glava s frakturom gornje vilice i donje vilice na desnoj strani, ali se ne može odrediti da li su se ti prelomi desili prije ili poslije smrti. U području desne natkoljenice lateralni prelom dug 32 cm od bedra, ali se ne može odrediti da li se taj prelom desio prije ili poslije smrti. Tijelo je bilo umotano u sivo-maslinasto ćebe i vojnu uniformu.
U vreći br. 6 nalaze se dvije lijeve čizme. Postoji prelom u području lijeve potkoljenice ali se ne može odrediti da li se taj prelom desio prije ili poslije smrti. Mora se naglasiti da su u ovoj vreći nađene dvije lijeve potkoljenice, jedna lijeva noga, nije nađena glava, ali svi ostali dijelovi su nađeni.
U vreći br. 7 nađene su tri čizme. Lijeva i desna su iste, dok jedna desna čizma ima dužu saru. Tijelo je obučeno u sivo-maslinastu vjetrovku, glava nije nađena.
U vreći br. 8 su dvije glave. Potpuni lateralni prelom tjemenjačnog predjela se može vidjeti na jednoj od njih, ali se ne može odrediti da li se ovaj prelom desio prije ili poslije smrti. Na drugoj glavi nema patoloških promjena, potkoljenica je duga 43 cm, a ostaci su obučeni u sivo-maslinastu uniformu.
Stručnjaci su potvrdili da su ostaci u svih osam vreća raspadnuti na način da se ne mogu identifikovati, a takođe ne mogu podleći sudskom ispitivanju, naročito prelomi i amputacije.
Stručnjaci nisu našli dokumenta ili druge pojedinosti na odjeći ostataka koji bi mogli identifikovati tijela.
Stručnjak, dr. Katica Borić je potvrdila da će priložiti poseban izvještaj i mišljenje, koje je bazirano na istraživanju gore pomenutih ostataka u stanju u kojem su ostaci nađeni i da će navesti broj lica čiji su ostaci nađeni, njihovu visinu i ostale bitne podatke.
NASTAVAK EKSHUMACIJE
20. avgust 1992.
Okupljeni u ime Okružnog suda u Šibeniku i Vojnog suda u Splitu, na mjestu događaja u Drinovcima.
Predstavnici suda
Istražni sudija Okružnog suda u Šibeniku - Marija Jurković
Zamjenik javnog tužioca Okružnog suda u Šibeniku - Lino Tešulov
Istražni sudija Vojnog suda u Splitu - Dalibor Đukić
Zamjenik tužioca Vojnog suda u Splitu - Željko Žganjer
Istrazi su prisustvovali: inspektor Joško Mamić i kriminalistički tehničar Ivo Mikulandra, zaposleni kod Oblasne policije u Šibeniku.
Proceduri su prisustvovali: Dr. Katica Borić, stalni sudski vještak u Šibeniku, i asistent Dr. Boris Brkić.
Istražni tim čine članovi speleološke ekipe: Mladen Mužinić, Abal Buzančić i Ljubomir Mateljan.
Takođe su prisustvovali predstavnici posmatračke misije EZ-e, B. Lisk, D. Dimitros, predstavnici UNMLO, Vladimir Beranov i Mark Turiet, pukovnik, civilni predstavnici UN, Lars Hauard, Džon Harisen Rosing i Kiril Ševčenko.
Ekshumacija je nastavljena u 10,30 časova
Ekshumacija je izvođena po istom postupku kao i prethodnog dana. Tri pripadnika hrvatske vojske ušla su u jamu i ekshumacija ostataka počela je tako da su ih smještali u plastične vreće i izvlačili ih dizalicom iz jame.
Za vrijeme istrage predstavnik posmatrača EZ Dagos Dimitros obavijestio nas je da su ostalih pet posmatrača EZ koji su stigli iz Splita, takođe prisustvovali istrazi L. Pavanelo, Bivmont, J. Mestro, M. Godenfelt, V. Fleming.
U 19,00 časova svih 12 vreća sa ostacima iznešeno je iz jame. Vreće su bile označene brojevima od 9-20.
Nakon toga vreće su otvorene i sudski vještak Dr. Borić Katica pregledala je ostatke i dala:
MEDICINSKI IZVJEŠTAJ I MIŠLJENJE
U vreći br. 9 nema glave, samo zadnji dio vilice, nedostaje i grudni koš. Podlaktica i potkoljenica su jedini ekstremiteti. Podlaktica je duga 42 cm, a potkoljenica Je duga 40 cm. Karlica takođe nedostaje. Identifikacija je nemoguća jer je viši stepen raspadanja.
U vreći br. 10 nema glave, nema ostataka grudnog koša, nema lijeve ruke, potkoljenica je duga 43 cm, ne može se izmjeriti dužina bedrenjače, jer je preostao samo dio kosti. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme i cipela visokog broja. Identifikaacija je nemoguća.
U vreći br. 11 nema ostataka glave i grudnog koša. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. U vreći je bilo 4 kosti natkoljenice i 5 čizama. Potkoljenica je duga 37 cm, a natkoljenica 48 cm. Identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 12 vidljiva je glava sa kompletnom frakturom iznad očiju, koja je duga oko 25 cm. Ne može se odrediti da li je fraktura nastala prije ili poslije smrti. U području grudnog koša postoji samo dio čizme, natkoljenica je duga 39 cm, podlaktica je duga 28 cm, a po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme. Sudeći po sadržaju vreće br. "12, moglo bi se reći da broj kostiju odgovara jednom tijelu ali budući da se nalazi u višem stepenu raspadanja identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 13 vidljiv je dio glave sa višestrukim frakturama na gornjem dijelu. Ne može se odrediti da li je fraktura nastala prije ili poslije smrti. Nema rebara, po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi, ali zapazila sam dvije karlice u istoj vreći. Nadlaktica je duga 27 cm, a natkoljenica je duga 48 cm. Tijelo je obučeno u sivomaslinastu uniformu, tu je još i jedna mala crna cipela.
U vreći br. 14 nema glave, grudni koš nije kompletan, od ostalih ekstremiteta tu su lijeva ruka i dio karlice, od odjeće tu je sivo-maslinasta uniforma i dvije čizme.
U vreći br. 15 nalazi se kompletno tijelo sa lijevim dijelom lica, na licu se nalazi i koža i tkivo, vrat i grudni koš. Vidljiva je fraktura na vratu lubanje, a takođe i ostaci smeđe kose duge 11 cm. Od ekstremiteta tu je samo potkoljenica duga 40 cm. Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Tijelo je obučeno u sivo-maslinastu uniformu i čizme. Napomena: S obzirom na dubinu na kojoj je tijelo pronađeno, imalo je uslove za saponifikaciju i mumifikaciju. Isto bih dodala tome da su na objema natkoljenicama bili ostaci mišića, takođe mumificirani. Nisu pronađeni nikakvi elementi koji bi pomogli u identifikaciji.
U vreći br. 16 ima 8 rebara, dio desne ruke, dvije natkoljenice, jedna duga 42 cm, kosti muške karlice, nema glave, odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme, jednog para čizama i jedan par cipela.
U vreći br. 17 vidljiva je glava sa višestrukim frakturama na gornjem dijelu. Nema grudnog koša. U predjelu natkoljenice vidljivo je sačuvano mišićno tkivo. Duljina podlaktice je 28 cm, a tu je i jedna kost podladtice.
Po karlici je zaključeno da se radi o muškoj osobi. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme. Tijelo je mumificirano, i nalazi se u visokom stepenu raspadanja. Identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 18 nema glave i grudnog koša. Jedino je tu karlica muške osobe. Jedna potkoljenica je 24 cm duga. Obe natkoljenice duge su 46 cm. Odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme i jedne čizme.
U vreći br. 19. nalazi se jedna donja vilica, polovina glave nedostaje. Nezavisno od toga tu je i jedna glava na kojoj se nalazi specijalni tenkovski šljem. Kada je šljem otklonjen, uočena je ustrelna rana promjera 2 cm na gornjem dijelu glave. Rana je zaživotna. Na glavi je uočena smeđa kosa 6 cm duga. Nedostaje grudni koš, ekstremiteti: obe ruke, obe noge, natkoljenica je duga 48 cm. Na osnovu karlice zaključeno je da se radi o muškoj osobi, odjeća se sastoji od sivo-maslinaste uniforme. Identifikacija je nemoguća.
U vreći br. 20 deo glave je sa više fraktura, donja vilica je odvojena pa se ne zna da li pripada toj glavi. U vreći se nalazi još jedna glava bez donje vilice sa više fraktura zadobijenih za vreme života. Veliki deo rebara može se videti. Ekstremiteti: deo desne noge sa gornjim delom noge od 35 cm. Nedostaje karlica. Odjeća se sastoji od sivomaslinaste uniforme. Identifikacija je nemoguća.
Nakon što je podnijela medicinski izvještaj i mišljenje Dr. Katica Borić se obavezala da će dostaviti napisani izvještaj i mišljenje kao dodatak izvještaju u kojem će navesti tačan broj tijela iz opisanih 20 vreća, i njihove osobine s obzirom na debljinu kostiju i ostale bitne informacije.
Kriminalistički tehničar snimio je cijeli postupak ekshumacije i pregleda tijela.
Pošto je napustio jamu izjavio je da ne može garantovati da nema više tijela unutra, i da nije uočio tijela ili vidljive dijelove tijela, čak ni kopajući na dnu jame do dubine od 6 inča.
Poslije završene ekshumacije, 20 vreća sa ostacima tijela predano je francuskom bataljonu UNPROFOR-a, prijem tijela potvrđen je u zasebnom dokumentu.
Prisutni posmatrači EZ, UNMLO i civilna milicija UNPROFOR-a tražili su da im se dostavi kopija zapisnika o ekshumaciji koja se dogodila u 2 prethodna dana.
Sudija ih je obavijestio da se moraju obratiti Ministarstvu pravosuđa i administracije sa molbom za kopiju o zapisniku.
Završeno u 14,30 časova.
Zapisničar: Marija Jurković
Sudski vještak: Dr. Katica Borić
Istražni sudija: Sanibor Vuletin
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Re: ZLOČINI HRVATSKE - MILJEVAČKI PLATO
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 5:07 am
ZLOCINI HRVATSKE - MILJEVACKI PLATO, IZJAVE PREZIVJELIH
Dana 21.11.1993. godine, u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u svojstvu svjedoka događaja na Miljevačkom platou 21.06.1992. godine, saslušan je Nadoveza Nikola koji je dao slijedeću
IZJAVU
Zovem se Nadoveza Nikola, rođen sam 02.01.1953. godine, selo Ićevo SO Šibenik, od oca p. Stojana i majke Stevanije rođene Urukalo, zaposlen u RO "TVIK" Knin, oženjen, otac troJe Djece, sudski nekažnjavan, Srbin.
Dana 21.06.1992, godine kao pripadnik TO nalazio sam se u mjestu Ključ na Miljevačkom platou. Hrvatska vojska napala nas je rano ujutro oko 4,40 kojom prilikom sam, u vrijeme povlačenja, zarobljen u mjestu Širitovci oko 19,00. Tada je zarobljeno 18 boraca od kojih su prilikom zarobljavanja 2 poginula i tri ranjena. Prilikom zarobljavanja skinuli su nam donji veš, a iz džepova smo morali izvaditi sve dokumente, novac i ostale predmete. Tom prilikom udarao nas je kako je ko stigao a takođe i vrijeđao.
Nakon kraćeg vremena došao je i kamion, u kojeg smo morali ući i unijeti jednog poginulog i to Trifunović Ljubu. U kamion su unešena i tri ranjenika. Nakon vožnje od jednog kilometra kamion se zaustavio i tu su prozvali Ćosića Đuru, koji je morao izići. Odatle su ga odveli dvojica, a mi smo unijeli još jednog poginulog, koji je oko vrata imao kajiš, a nikakvih povreda po tijelu nije imao. Kasnije se ispostavilo da su ga udavili, zvao se Medoš, a imena se ne sjećam. Odatle smo nastavili put do Visovca, gdje smo čekali brod, gdje su nas maltretirali na način da smo morali ulaziti i izlaziti iz vode, koja je bila jako prljava i hladna. Onda je naišao brod u koji smo unijeli ranjene i mrtve i vozili se do Slapova Krke. Odatle smo prešli u autobus pred kojim nas je čekao špalir hrvatske vojske, koji su nas udarali čizmama i puškama kako je koji stizao. Tako smo došli u Šibenik u zatvor, ispred kojeg nas je ponovo čekao špalir hrvatskih vojnika koji su nas tukli.
Kad smo ušli u ćeliju, svi skupa tu smo prenoćili, s tim da su nam u toku noći.uzeti podaci. Sutradan smo bili tučeni na razne načine. Dana 23.06.1992. godine smo izvedeni iz ćelije i odvedeni na Miljevački plato gdje smo imali zadatak sahranjivati naše poginule borce.
Bili smo raspoređeni u grupama po četri čovjeka. Najprije smo kopali grobnice u koje smo pokopavali naše drugove, i to jednu u koju smo pokopali dva, a u drugu pet ljudi. Tom prilikom sam našao Ćosića Đuru i prepoznao ga. To je onaj koji je izvađen iz kamiona i koji je ostao. Gledao sam ga i vidio da mu je rasječena usna, najvjerovanije da je nož zabijen u grlo, a takođe na obe butine su bili ubodi noža. Na grudima mu je takođe bila dignuta koža širine 3 cm i dužine 2 cm. Kad smo to završili, stiglo je njihovo naređenje da ih više ne kopamo, već da ih tovarimo u kamion i vozimo u jamu. Kad smo bili u selu Ključ, imali smo dva poginula, Čanak Iliju i Mirčetić Nikolu, koji su bili spaljeni zoljom iz neposredne blizine. Kamion je bio dovežen do jame u Drinovcima koja je bila na vrhu betonirana, a ne znam čemu je to služilo.
Onda su nam naredili da ih bacamo u jamu. Bacali smo ih tako da smo po jednog čovjeka stavljali na šatorsko krilo i onda su ga četvorica nosila i bacala u jamu. Kad smo to završili, onda smo kamionom išli u Noskalik, na brod. Tamo smo oprali lopate i ostali alat i umili se. Tom prilikom je ubijen SUBOTIĆ MIROSLAV. Ubio ga je vojni policajac Živković Gojko iz Pokrovnika. Naredio mu je da ide oko dvadesetak metara, da se okrene i onda je ispalio par hitaca u njega. Onda su nas četvorica išla kopati jednu raku uz Krku i tu smo ga sahranili. Nakon toga smo išli na Slapove Krke, o odatle u zatvor.
U zatvoru su maltretiranja bila svakodnevna. Išli smo takođe raditi i to gdje su nas tukli više nego u zatvoru. Kad su htjeli da iznude neko priznanje, onda su nas priključivali na struju. Voljeli su da nas skinu gole, postroje u vrstu i onda gaze po nama. Tjvrali su nas da radimo gimnastiku, da igramo kolo, da pjevamo ustaške pjesme, da salutiramo "ZA DOM SPREMIN" i tako iz dana u dan. Iz Šibenika smo na razmjenu krenuli 11.08.1992. godine, a u luci Lora smo zadržani oko pet-šest časova, gdje smo neprestano bili tučeni. Tu smo maltretirani na način da su nas u čizmama gazili po bosim nogama, da jedemo koru od narandže, da kupimo opuške cigareta zubima itd. Tjerali su jednog po jednog da bi oni za njim pucali.
Nakon toga smo autobusom išli za Zagreb, gdje smo u logoru Kerestinec zadržani dva dana. Na ponašanje prema nama u logoru Kerestinec nemam primjedbe. Iz Kerestinca smo krenuli u Nemetin, gdje smo i razmjenjeni 14.08.1992. godine.
Izjavu sam pročitao i nemam primjedbi, te je vlastoručno potpisujem.
Izjavu uzela: Torbica Borka, s.r.
Izjavu dao: Dipl. pravnik Nadoveza Nikola, s.r.
Dana 21.11.1993. godine u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u svojstvu svjedoka događaja na Miljevačkom platou 21.06.1992. godine, saslušan je Mirković Jovan koji je dao slijedeću:
IZJAVU
Zovem se Mirković Jovan, rođ. 28.07.1948. godine, od oca Dušana i majke Anice rođ. Ivekić, sa stalnim mjestom prebivališta Kovačić, zaposlen, oženjen, otac dvoje djece, sudski nekažnjavan, Srbin.
Prilikom napada Hrvatske vojske na Miljevački plato 21.06.1992. godine nalazio sam se sa svojom jedinicom u mjestu Ključ. Napad na nas dogodio se rano ujutro oko 4,40 časova, a u istom naletu napadnuta su sva mjesta Miljevačkog platoa. Ja, kao pripadnik TO, zarobljen sam oko 19,00 časova 21.06.1992.
Prilikom zarobljavanja bilo nas je 18, ali u momentu zarobljavanja, kada mi više nismo pružali nikakav otpor, ubijena su dva druga, a trojica su ranjena. Nas su tada skinuli skoro gole, naredili su nam da stanemo u stroj kojom prilikom su nas pljuvali, tukli.
Među pripadnicima hrvatske vojske bila je i jedna žena koja me je pitala razne vulgarnosti i pri tom mi prijetila pištoljem. Kasnije su nam naredili da pokupimo našeg poginulog druga, Trifunović Ljubu, i da ga spustimo u kamion.
Jedan poginuli borac je ostao da leži, a ranjenike smo takođe stavili u kamion. Prilikom vožnje u kamionu ruke su nam morale biti dignute iznad glave. Kamionom smo prevoženi do Krke gdje smo trebali sačekati brod da nas prebaci preko. Tu smo čekali oko 1 čas, za koje vrijeme smo bili goli, a poneki i potpuno goli. Tom prilikom su vikali "Ima li tko iz kasarne?" i javio se Ćosić Borđe, kojeg su odmah odvojili, navodno da sa njim imaju poseban razgovor. Prilikom odlaska broda isti Ćosić nije išao sa nama već je ostao tu. Na brod smo ukrcali 2 poginula i 3 ranjena. Na brodu smo bili vezani, ne znam do kojeg mjesta smo se vozili u zatvor u Šibenik. Svi smo bili smješteni u jednu ćeliju. Sa nama u ćeliji su bila i 3 ranjena i to Vranješ Ilija, Katić Mladen, Gvozdenović Drago.
Dva poginula borca su ostala u brodu i ne znam šta se sa njihovim tijelima dalje događalo. U ćeliji smo bili 2-3 noći, Tu su nas tukli čizmama, šakama, prijetili meni lično, da imam oči taman za vađenje, kojom prilikom su mi očima prinosili prste.
U toku 2 dana boravka u zatvoru ja sam već imao teške tjelesne povrede i to prelom triju rebara i podlive po cijelom tijelu. Zbog povreda nisam išao sahranjivati naše mrtve. Kao zatvorenici išli smo na Šubićevac, gdje Je bila Komanda hrvatske policije. U zatvoru jedan od načina mučenja je bio i priključivanje struje na tijelo. Osim fizičkog maltretiranja, koje je bilo više po noći nego po danu, mučili su nas psihički, na način da smo morali pjevati njihove pjesme i pozdravljati sa "ZA DOM SPREMNI".
Kad smo išli raditi, išli smo u dvije grupe i tom prilikom su nas takođe mučili, tukli i provocirali. Dok smo radili, ja sam pitao vode i oni su mi dali da pijem iz posude odakle je prije toga pio pas.
Kad sam progutao dva gutljaja, rekao sam da više ne mogu, jer je voda bila puna dlaka sa psa, a oni su me onda počeli tući i naredili mi da pravim sklekove.
Prilikom odvođenja na rad, maltretirali su nas na način da nam stavljaju smeće u usta kao i grane, te da to nosimo kao psi. Iživljavali su se na način da smo morali stajati na suncu satima, uglavnom, radili su na tom da nas iscrpe.
Osim ovoga što sam već izjavio o načinu mučenja, mučili su nas i tako da smo se svaki dan morali po nekoliko puta skinuti goli, a oni su nas prskali sa mlazom hladne vode, kojom prilikom bi nam dali sapun, govoreći da kad ga potrošimo da je onda kupanje završeno. Tako mokri smo odlazili u ćeliju koja je bila veoma hladna.
Svakodnevno smo morali da pjevamo njihove pjesme i da oponašamo životinje kao npr. svinje.
Hoću da vam kažem jednu pjesmu koju smo morali pjevati, a glasi: "Ja sam Srbin uvijek bio, svaki ćar sam izgubio, sad će struja pec, pec, pec, a ja skačem kao zec."
Dok smo boravili u zatvoru u Šibeniku, dva puta su nas posjetili predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koji su nas pitali da li smo tučeni i kakav nam je tretman. Naravno, mi nismo smjeli reći. Kad bi nas predstavnici MK CK pitali od čega su nam podlivi, mi smo morali govoriti da smo to zadobili prilikom zarobljavanja. Za razmjenu smo čuli tri-četiri dana prije odlaska. Krenuli smo najprije u Split i tu smo bili pet-šest časova postrojeni na suncu, gdje su nas tukli čitavo vrijeme. Na čovjeku koji nas je tukao bila je potpuno crna uniforma. Gazio nas je čizmama po bosim nogama, kojom prilikom smo ja i Nadoveza Nikola zadobili teške povrede.
Iz Splita smo išli prema Zadru, Rijeci, do Zagreba, gdje smo u logoru Kerestinec ostali dva dana. Prilikom vožnje su nas cijelo vrijeme tukli i nisu nam dali spavati. U Kerestincu nas je dočekala i liječnica koja nam je previla noge i koja nas je pitala šta nam je to bilo. Ja sam rekao da sam se udario, a ona je rekla da kažem istinu, da me neće nitko dirati. Tada sam joj ja priznao da su me tukli, a ona je na to rekla da to nisu radili ljudi nego životinje.
Iz Zagreba smo išli u Nemetin, gdje smo i razmijenjeni 14.08.1992. godine.
Ovo je sve što imam izjaviti, a izjavu sam pročitao i vlastoručno je potpisujem.
Izjavu uzela Torbica Borka, s.r.
Izjavu dao Dipl. pravnik Mirković Jovan, s.r.
Zovem se Ćuk Stevan, rođen sam 12.05.1963. godine u Biovčinom Selu, opština Knin, od oca Stevana i majke Marte rođene Vujasinović, stalno nastanjen u Biovičinu Selu, zaposlen, otac dvoje djece, sudski nekažnjavan. Kao svjedok događaja na Miljevačkom platou dajem sljedeću
IZJAVU
Prilikom napada Hrvatske vojske na Miljevački plato, rano ujutro 21.06.1992. godine nalazio sam se sa svojom jedinicom u mjestu Ključ. U momentu napada ja sam bio na straži, a ostali vojnici su mirno spavali. Napad je bio žestok, probudio sam drugove i pokušali smo pružiti otpor. Vrlo brzo smo shvatili da nemamo nikakve šanse, ali smo zaklonivši se u jednu kuću izdržali skoro čitav dan< Negdje u popodnevnim satima počeli smo se povlačiti prema zaseoku Širitovci, gdje smo i zarobljeni oko 19,00. Zarobljeno je nas 18 koji smo se nalazili u s. Ključu. U momentu zarobljavanja bio je ranjen Kovačević Damjan, ali hrvatski vojnici nisu imali namjeru da mu se pruži pomoć, nego je jedan hrvatski vojnik stao iznad njega i u onako ranjenog ispalio nekoliko mataka.
Pored pogibije Kovačevića, tačnije ubistva, ranjen je Vranješ Ilija, a Trifunović Ljubo je poginuo.
Kako više nije bilo nikakvog otpora, razoružali su nas i odmah počeli tući čizmama, šakama i ostalim čim su mogli, te su nas pretresli, oduzeli dokumenta, novac, nakit, satove a onda naredili da se skinemo do gola
Nakon što smo izvjesno vrijeme proveli tako goli, ponovo su naredili da se obučemo a onda su izdvojili mene i još jednog da idemo pokupiti i donijeti tijelo Trifunović Ljube.
Kratko vreme nakon toga stigao je njihov kamion u koji smo morali staviti tijelo našeg vojnika. Osim poginulog vojnika u kamion smo unijeli i 3 ranjena i to: Vraneš Iliju, Katić Jovana i Gvozdenović Dragu.
Nakon toga u kamion smo morali ući i mi, a samo je Ćosić Đuro morao ostati tu sa hrvatskim vojnicima. Nakon toga kamion kreće prema Nos Kaliku. Na putu do Nos Kalika zaustavljamo se, a oni naređuju da iziđu četvorica naših vojnika da se pokupi tijelo Medoš Rajka. Kada su pokojnog Medoša unijeli u kamion, vidio sam da oko vrata ima zategnut kaiš. Ja lično nisam primijetio tragove krvi kao ni bilo kakve povrede po tijelu.
Cijelo vreme vožnje u kamionu smo morali sjediti na tijelima naših mrtvih drugova. Kada smo stigli u Nbs Kalik, tu smo morali izići iz kamiona i iznijeti tijela poginulih i ranjenike, te čekati brod jedan do dva sata.
Za to vrijeme dok smo čekali hrvatski vojnici su se zabavljali iživljavajući se na nama. Morali smo skakati u Krku, roniti a zatim su nas udarili kako su stizali. Kad je stigao brod ukrcali smo ranjene i poginule a zatim smo ušli i mi i ponovo je počelo maltretiranje. Tu sam, čini mi se, dobio najteže udarce palicom po glavi. Nakon što smo se prevezli preko Krke, na drugoj strani nas je čekao autobus, sa kojim smo odveženi u Šibenik. U Šibenik smo povezli i ranjene a tijela poginulih smo morlai ostaviti na brodiću. U Šibeniku nas odvode u vojni zatvor ispred kojeg smo imali "odbor za doček", dva špalira vojnika kroz koji smo morali proći, a oni su nas udarali.
To je bilo vrlo lako jer smo svi mi bili sa lisicama na rukama, U vojnom zatvoru nas smještaju u jednu prostoriju u kojoj nije bilo nikakvog namještaja i tu onako mokri od "kupanja" u Krki provodimo čitavu noć bez hrane, vode, uz povremene posjete hrvatskih vojnika isključivo radi batinanja.
Sljedeće Jutro premještaju nas u drugu prostoriju, i odmah izdvajaju mene, Milanović Milu i jednog kome se ne mogu sjetiti imena. Mi smo dobili naređenje da stanemo uza zid, a oni su nas tukli nogama i laktovima naročito u slabine. Padali smo u nesvijest a oni su naređivali našim drugovima da nas podižu i tako nekoliko puta dok nas nisu potpuno izmrcvarili.
Taj dan je prošao tako , a sutradan ponovo nam stavljaju lisice i vode nas u kamion, zatim na brod i ponovo na Miljevački plato. Tamo smo dobili naređenje da pokupimo naše poginule. Ja sam bio u grupi sa još trojicom i oni su nas vodili od tijela do tijela, a mi smo ih nosili na jedno mjesto.
Ja sam tada prepoznao Grulovića Nikolu i Ćosića Đuru, a to je onaj što je bio zarobljen i morao ostati sa hrvatskim vojnicima, dok su nas vozili u Šibenik. Vidio sam dobro da mu je nožem proboden stomak, grudni koš i natkoljenice. Moja grupa morala je sahraniti 7 naših poginulih u dvije veće grobnice, a ostale smo stavili u kamion.
Krenuli smo prema zaseoku Drinovci, a usput smo stajali i kupili preostale poginule. Kad smo stali sa kamionom, vidio sam da smo desetak metara do jame, do koje postoji put, a sam plato je betoniran. Tada su nam naredili da uzimamo jedno po jedno tijelo iz kamiona i bacamo u jamu. Bacali smo nas četvorica i dobro sam zapamtio zvuk tijela kad se odbijalo od stijene do stijene u dubinu jame.
Prilikom nošenja tijela oni su nas požurivali i tukli, a u jednom momentu izdvojili su Milanović Milu, doveli ga na rub jame i zapretili da će ga gurnuti u nju.
Kad smo sva tijela pobacali u jamu, ponovo su nam stavili lisice i vraćeni smo u zatvor u Šibenik. Međutim, dok smo se prali na Krki u Nos Kaliku i čekali brod, odjednom sam čuo hitac iz pištolja, okrenuo sam glavu i vidio da je jedan hrvatski vojnik pucao u prsa našeg vojnika Subotić Miroslava.
Subotić je pao i jaukao, a taj isti vojnik došao je iznad njega i ispalio još nakoliko metaka u predjelu glave i prsa. Vidio sam da mu je jedan metak ispaljen pravo u oko. Zatim su naredili meni i još trojici da iskopamo grob i da ga sahranimo. Kad smo iskopali grob i položili tijelo Subotića u njega, prišao mi je jedan hrvatski vojnik, stavio pištblj u predjelu lica i rekao: "Šta misliš ima li dolje mjesta i za tebe?"
Bio sam užasnut i ćutao sam. Na svu sreću naišao je drugi hrvatski vojnik, jer je u međuvremenu stigao brod i gurnuo mu ruku sa pištoljem meni sa lica govoreći da je dosta za danas ubijanja. Nakon zakopavanja groba odlazimo u brod a zatim u kamion i vraćamo se u Šibenik u zatvor.
Nakon svakodnevne torture, tuče i psihičkog maltretiranja posebno su nas maltretirali nakon što smo se požalili predstavnicima MKCK, koji su nas u međuvremenu posjetili. Tražili su ko se žalio, pa su nas priključivali na struju, ispitivali su nas njihovi specijalci, podmećući nam nestanak oružja kako bi imali bolji razlog za tuču.
Služili su se svim i svačim pa su nas tako "uljepšavali" pred posjete MKCK, mažući nas raznim mastima koje navodno vrijede 100 DM, više nego mi, te se izlažu velikom trošku prekrivajući modrice i rane koje su nam oni zadali.
Izvodili su nas u dvorište, skidali gole i kupali sa šmrkom hladne vode. To im je bila svakodnevna praksa, čak i po nekoliko puta. Psihičko iživljavanje bilo je kroz tjeranje da pjevamo razne pjesme, te priče da nas nitko ne traži, da ćemo umrijeti itd.
Ovako postupanje bilo je sve do momenta razmjene. Za razmjenu smo saznali nekoliko dana ranije. Iz Šibenika smo krenuli prema Splitu, gdje smo imali pauzu u zatvoru u Lori. Tu smo imali susret sa crnokošuljašima koji su nas tukli svo vreme otprilike 5-6 sati. Zatim smo krenuli prema Zagrebu, a u autobusu smo cijelu noć morali pjevati njihove pjesme, a oni su nas tukli kako god su mogli. Kad smo stigli u Kerestinec, tu smo ostali dva dana i na svu sreću tu nas nisu tukli. Tu nas je pregledala jedna liječnica i pitala od čega su nam povrede. Naravno nismo smjeli reći istinu, pa smo izmišljali razne padove i druge uzroke povreda. Iz Kerestinca napokon stižemo u Nemetin, gdje smo i razmjenjeni 14.08.1992. godine.
Nemam više ništa posebno izjaviti, izjavu sam pročitao i vlastoručno je potpisujem.
Izjavu uzela: Torbica Borka, s.r.
Izjavu dao: dipl. pravnik Ćuk Stevan, s.r.
Dana 21.11.1993. godine, u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u svojstvu svjedoka događaja na Miljevačkom platou 21.06.1992. godine, saslušan je Nadoveza Nikola koji je dao slijedeću
IZJAVU
Zovem se Nadoveza Nikola, rođen sam 02.01.1953. godine, selo Ićevo SO Šibenik, od oca p. Stojana i majke Stevanije rođene Urukalo, zaposlen u RO "TVIK" Knin, oženjen, otac troJe Djece, sudski nekažnjavan, Srbin.
Dana 21.06.1992, godine kao pripadnik TO nalazio sam se u mjestu Ključ na Miljevačkom platou. Hrvatska vojska napala nas je rano ujutro oko 4,40 kojom prilikom sam, u vrijeme povlačenja, zarobljen u mjestu Širitovci oko 19,00. Tada je zarobljeno 18 boraca od kojih su prilikom zarobljavanja 2 poginula i tri ranjena. Prilikom zarobljavanja skinuli su nam donji veš, a iz džepova smo morali izvaditi sve dokumente, novac i ostale predmete. Tom prilikom udarao nas je kako je ko stigao a takođe i vrijeđao.
Nakon kraćeg vremena došao je i kamion, u kojeg smo morali ući i unijeti jednog poginulog i to Trifunović Ljubu. U kamion su unešena i tri ranjenika. Nakon vožnje od jednog kilometra kamion se zaustavio i tu su prozvali Ćosića Đuru, koji je morao izići. Odatle su ga odveli dvojica, a mi smo unijeli još jednog poginulog, koji je oko vrata imao kajiš, a nikakvih povreda po tijelu nije imao. Kasnije se ispostavilo da su ga udavili, zvao se Medoš, a imena se ne sjećam. Odatle smo nastavili put do Visovca, gdje smo čekali brod, gdje su nas maltretirali na način da smo morali ulaziti i izlaziti iz vode, koja je bila jako prljava i hladna. Onda je naišao brod u koji smo unijeli ranjene i mrtve i vozili se do Slapova Krke. Odatle smo prešli u autobus pred kojim nas je čekao špalir hrvatske vojske, koji su nas udarali čizmama i puškama kako je koji stizao. Tako smo došli u Šibenik u zatvor, ispred kojeg nas je ponovo čekao špalir hrvatskih vojnika koji su nas tukli.
Kad smo ušli u ćeliju, svi skupa tu smo prenoćili, s tim da su nam u toku noći.uzeti podaci. Sutradan smo bili tučeni na razne načine. Dana 23.06.1992. godine smo izvedeni iz ćelije i odvedeni na Miljevački plato gdje smo imali zadatak sahranjivati naše poginule borce.
Bili smo raspoređeni u grupama po četri čovjeka. Najprije smo kopali grobnice u koje smo pokopavali naše drugove, i to jednu u koju smo pokopali dva, a u drugu pet ljudi. Tom prilikom sam našao Ćosića Đuru i prepoznao ga. To je onaj koji je izvađen iz kamiona i koji je ostao. Gledao sam ga i vidio da mu je rasječena usna, najvjerovanije da je nož zabijen u grlo, a takođe na obe butine su bili ubodi noža. Na grudima mu je takođe bila dignuta koža širine 3 cm i dužine 2 cm. Kad smo to završili, stiglo je njihovo naređenje da ih više ne kopamo, već da ih tovarimo u kamion i vozimo u jamu. Kad smo bili u selu Ključ, imali smo dva poginula, Čanak Iliju i Mirčetić Nikolu, koji su bili spaljeni zoljom iz neposredne blizine. Kamion je bio dovežen do jame u Drinovcima koja je bila na vrhu betonirana, a ne znam čemu je to služilo.
Onda su nam naredili da ih bacamo u jamu. Bacali smo ih tako da smo po jednog čovjeka stavljali na šatorsko krilo i onda su ga četvorica nosila i bacala u jamu. Kad smo to završili, onda smo kamionom išli u Noskalik, na brod. Tamo smo oprali lopate i ostali alat i umili se. Tom prilikom je ubijen SUBOTIĆ MIROSLAV. Ubio ga je vojni policajac Živković Gojko iz Pokrovnika. Naredio mu je da ide oko dvadesetak metara, da se okrene i onda je ispalio par hitaca u njega. Onda su nas četvorica išla kopati jednu raku uz Krku i tu smo ga sahranili. Nakon toga smo išli na Slapove Krke, o odatle u zatvor.
U zatvoru su maltretiranja bila svakodnevna. Išli smo takođe raditi i to gdje su nas tukli više nego u zatvoru. Kad su htjeli da iznude neko priznanje, onda su nas priključivali na struju. Voljeli su da nas skinu gole, postroje u vrstu i onda gaze po nama. Tjvrali su nas da radimo gimnastiku, da igramo kolo, da pjevamo ustaške pjesme, da salutiramo "ZA DOM SPREMIN" i tako iz dana u dan. Iz Šibenika smo na razmjenu krenuli 11.08.1992. godine, a u luci Lora smo zadržani oko pet-šest časova, gdje smo neprestano bili tučeni. Tu smo maltretirani na način da su nas u čizmama gazili po bosim nogama, da jedemo koru od narandže, da kupimo opuške cigareta zubima itd. Tjerali su jednog po jednog da bi oni za njim pucali.
Nakon toga smo autobusom išli za Zagreb, gdje smo u logoru Kerestinec zadržani dva dana. Na ponašanje prema nama u logoru Kerestinec nemam primjedbe. Iz Kerestinca smo krenuli u Nemetin, gdje smo i razmjenjeni 14.08.1992. godine.
Izjavu sam pročitao i nemam primjedbi, te je vlastoručno potpisujem.
Izjavu uzela: Torbica Borka, s.r.
Izjavu dao: Dipl. pravnik Nadoveza Nikola, s.r.
Dana 21.11.1993. godine u prostorijama Glavnog Štaba SVK soba br. 51, u svojstvu svjedoka događaja na Miljevačkom platou 21.06.1992. godine, saslušan je Mirković Jovan koji je dao slijedeću:
IZJAVU
Zovem se Mirković Jovan, rođ. 28.07.1948. godine, od oca Dušana i majke Anice rođ. Ivekić, sa stalnim mjestom prebivališta Kovačić, zaposlen, oženjen, otac dvoje djece, sudski nekažnjavan, Srbin.
Prilikom napada Hrvatske vojske na Miljevački plato 21.06.1992. godine nalazio sam se sa svojom jedinicom u mjestu Ključ. Napad na nas dogodio se rano ujutro oko 4,40 časova, a u istom naletu napadnuta su sva mjesta Miljevačkog platoa. Ja, kao pripadnik TO, zarobljen sam oko 19,00 časova 21.06.1992.
Prilikom zarobljavanja bilo nas je 18, ali u momentu zarobljavanja, kada mi više nismo pružali nikakav otpor, ubijena su dva druga, a trojica su ranjena. Nas su tada skinuli skoro gole, naredili su nam da stanemo u stroj kojom prilikom su nas pljuvali, tukli.
Među pripadnicima hrvatske vojske bila je i jedna žena koja me je pitala razne vulgarnosti i pri tom mi prijetila pištoljem. Kasnije su nam naredili da pokupimo našeg poginulog druga, Trifunović Ljubu, i da ga spustimo u kamion.
Jedan poginuli borac je ostao da leži, a ranjenike smo takođe stavili u kamion. Prilikom vožnje u kamionu ruke su nam morale biti dignute iznad glave. Kamionom smo prevoženi do Krke gdje smo trebali sačekati brod da nas prebaci preko. Tu smo čekali oko 1 čas, za koje vrijeme smo bili goli, a poneki i potpuno goli. Tom prilikom su vikali "Ima li tko iz kasarne?" i javio se Ćosić Borđe, kojeg su odmah odvojili, navodno da sa njim imaju poseban razgovor. Prilikom odlaska broda isti Ćosić nije išao sa nama već je ostao tu. Na brod smo ukrcali 2 poginula i 3 ranjena. Na brodu smo bili vezani, ne znam do kojeg mjesta smo se vozili u zatvor u Šibenik. Svi smo bili smješteni u jednu ćeliju. Sa nama u ćeliji su bila i 3 ranjena i to Vranješ Ilija, Katić Mladen, Gvozdenović Drago.
Dva poginula borca su ostala u brodu i ne znam šta se sa njihovim tijelima dalje događalo. U ćeliji smo bili 2-3 noći, Tu su nas tukli čizmama, šakama, prijetili meni lično, da imam oči taman za vađenje, kojom prilikom su mi očima prinosili prste.
U toku 2 dana boravka u zatvoru ja sam već imao teške tjelesne povrede i to prelom triju rebara i podlive po cijelom tijelu. Zbog povreda nisam išao sahranjivati naše mrtve. Kao zatvorenici išli smo na Šubićevac, gdje Je bila Komanda hrvatske policije. U zatvoru jedan od načina mučenja je bio i priključivanje struje na tijelo. Osim fizičkog maltretiranja, koje je bilo više po noći nego po danu, mučili su nas psihički, na način da smo morali pjevati njihove pjesme i pozdravljati sa "ZA DOM SPREMNI".
Kad smo išli raditi, išli smo u dvije grupe i tom prilikom su nas takođe mučili, tukli i provocirali. Dok smo radili, ja sam pitao vode i oni su mi dali da pijem iz posude odakle je prije toga pio pas.
Kad sam progutao dva gutljaja, rekao sam da više ne mogu, jer je voda bila puna dlaka sa psa, a oni su me onda počeli tući i naredili mi da pravim sklekove.
Prilikom odvođenja na rad, maltretirali su nas na način da nam stavljaju smeće u usta kao i grane, te da to nosimo kao psi. Iživljavali su se na način da smo morali stajati na suncu satima, uglavnom, radili su na tom da nas iscrpe.
Osim ovoga što sam već izjavio o načinu mučenja, mučili su nas i tako da smo se svaki dan morali po nekoliko puta skinuti goli, a oni su nas prskali sa mlazom hladne vode, kojom prilikom bi nam dali sapun, govoreći da kad ga potrošimo da je onda kupanje završeno. Tako mokri smo odlazili u ćeliju koja je bila veoma hladna.
Svakodnevno smo morali da pjevamo njihove pjesme i da oponašamo životinje kao npr. svinje.
Hoću da vam kažem jednu pjesmu koju smo morali pjevati, a glasi: "Ja sam Srbin uvijek bio, svaki ćar sam izgubio, sad će struja pec, pec, pec, a ja skačem kao zec."
Dok smo boravili u zatvoru u Šibeniku, dva puta su nas posjetili predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, koji su nas pitali da li smo tučeni i kakav nam je tretman. Naravno, mi nismo smjeli reći. Kad bi nas predstavnici MK CK pitali od čega su nam podlivi, mi smo morali govoriti da smo to zadobili prilikom zarobljavanja. Za razmjenu smo čuli tri-četiri dana prije odlaska. Krenuli smo najprije u Split i tu smo bili pet-šest časova postrojeni na suncu, gdje su nas tukli čitavo vrijeme. Na čovjeku koji nas je tukao bila je potpuno crna uniforma. Gazio nas je čizmama po bosim nogama, kojom prilikom smo ja i Nadoveza Nikola zadobili teške povrede.
Iz Splita smo išli prema Zadru, Rijeci, do Zagreba, gdje smo u logoru Kerestinec ostali dva dana. Prilikom vožnje su nas cijelo vrijeme tukli i nisu nam dali spavati. U Kerestincu nas je dočekala i liječnica koja nam je previla noge i koja nas je pitala šta nam je to bilo. Ja sam rekao da sam se udario, a ona je rekla da kažem istinu, da me neće nitko dirati. Tada sam joj ja priznao da su me tukli, a ona je na to rekla da to nisu radili ljudi nego životinje.
Iz Zagreba smo išli u Nemetin, gdje smo i razmijenjeni 14.08.1992. godine.
Ovo je sve što imam izjaviti, a izjavu sam pročitao i vlastoručno je potpisujem.
Izjavu uzela Torbica Borka, s.r.
Izjavu dao Dipl. pravnik Mirković Jovan, s.r.
Zovem se Ćuk Stevan, rođen sam 12.05.1963. godine u Biovčinom Selu, opština Knin, od oca Stevana i majke Marte rođene Vujasinović, stalno nastanjen u Biovičinu Selu, zaposlen, otac dvoje djece, sudski nekažnjavan. Kao svjedok događaja na Miljevačkom platou dajem sljedeću
IZJAVU
Prilikom napada Hrvatske vojske na Miljevački plato, rano ujutro 21.06.1992. godine nalazio sam se sa svojom jedinicom u mjestu Ključ. U momentu napada ja sam bio na straži, a ostali vojnici su mirno spavali. Napad je bio žestok, probudio sam drugove i pokušali smo pružiti otpor. Vrlo brzo smo shvatili da nemamo nikakve šanse, ali smo zaklonivši se u jednu kuću izdržali skoro čitav dan< Negdje u popodnevnim satima počeli smo se povlačiti prema zaseoku Širitovci, gdje smo i zarobljeni oko 19,00. Zarobljeno je nas 18 koji smo se nalazili u s. Ključu. U momentu zarobljavanja bio je ranjen Kovačević Damjan, ali hrvatski vojnici nisu imali namjeru da mu se pruži pomoć, nego je jedan hrvatski vojnik stao iznad njega i u onako ranjenog ispalio nekoliko mataka.
Pored pogibije Kovačevića, tačnije ubistva, ranjen je Vranješ Ilija, a Trifunović Ljubo je poginuo.
Kako više nije bilo nikakvog otpora, razoružali su nas i odmah počeli tući čizmama, šakama i ostalim čim su mogli, te su nas pretresli, oduzeli dokumenta, novac, nakit, satove a onda naredili da se skinemo do gola
Nakon što smo izvjesno vrijeme proveli tako goli, ponovo su naredili da se obučemo a onda su izdvojili mene i još jednog da idemo pokupiti i donijeti tijelo Trifunović Ljube.
Kratko vreme nakon toga stigao je njihov kamion u koji smo morali staviti tijelo našeg vojnika. Osim poginulog vojnika u kamion smo unijeli i 3 ranjena i to: Vraneš Iliju, Katić Jovana i Gvozdenović Dragu.
Nakon toga u kamion smo morali ući i mi, a samo je Ćosić Đuro morao ostati tu sa hrvatskim vojnicima. Nakon toga kamion kreće prema Nos Kaliku. Na putu do Nos Kalika zaustavljamo se, a oni naređuju da iziđu četvorica naših vojnika da se pokupi tijelo Medoš Rajka. Kada su pokojnog Medoša unijeli u kamion, vidio sam da oko vrata ima zategnut kaiš. Ja lično nisam primijetio tragove krvi kao ni bilo kakve povrede po tijelu.
Cijelo vreme vožnje u kamionu smo morali sjediti na tijelima naših mrtvih drugova. Kada smo stigli u Nbs Kalik, tu smo morali izići iz kamiona i iznijeti tijela poginulih i ranjenike, te čekati brod jedan do dva sata.
Za to vrijeme dok smo čekali hrvatski vojnici su se zabavljali iživljavajući se na nama. Morali smo skakati u Krku, roniti a zatim su nas udarili kako su stizali. Kad je stigao brod ukrcali smo ranjene i poginule a zatim smo ušli i mi i ponovo je počelo maltretiranje. Tu sam, čini mi se, dobio najteže udarce palicom po glavi. Nakon što smo se prevezli preko Krke, na drugoj strani nas je čekao autobus, sa kojim smo odveženi u Šibenik. U Šibenik smo povezli i ranjene a tijela poginulih smo morlai ostaviti na brodiću. U Šibeniku nas odvode u vojni zatvor ispred kojeg smo imali "odbor za doček", dva špalira vojnika kroz koji smo morali proći, a oni su nas udarali.
To je bilo vrlo lako jer smo svi mi bili sa lisicama na rukama, U vojnom zatvoru nas smještaju u jednu prostoriju u kojoj nije bilo nikakvog namještaja i tu onako mokri od "kupanja" u Krki provodimo čitavu noć bez hrane, vode, uz povremene posjete hrvatskih vojnika isključivo radi batinanja.
Sljedeće Jutro premještaju nas u drugu prostoriju, i odmah izdvajaju mene, Milanović Milu i jednog kome se ne mogu sjetiti imena. Mi smo dobili naređenje da stanemo uza zid, a oni su nas tukli nogama i laktovima naročito u slabine. Padali smo u nesvijest a oni su naređivali našim drugovima da nas podižu i tako nekoliko puta dok nas nisu potpuno izmrcvarili.
Taj dan je prošao tako , a sutradan ponovo nam stavljaju lisice i vode nas u kamion, zatim na brod i ponovo na Miljevački plato. Tamo smo dobili naređenje da pokupimo naše poginule. Ja sam bio u grupi sa još trojicom i oni su nas vodili od tijela do tijela, a mi smo ih nosili na jedno mjesto.
Ja sam tada prepoznao Grulovića Nikolu i Ćosića Đuru, a to je onaj što je bio zarobljen i morao ostati sa hrvatskim vojnicima, dok su nas vozili u Šibenik. Vidio sam dobro da mu je nožem proboden stomak, grudni koš i natkoljenice. Moja grupa morala je sahraniti 7 naših poginulih u dvije veće grobnice, a ostale smo stavili u kamion.
Krenuli smo prema zaseoku Drinovci, a usput smo stajali i kupili preostale poginule. Kad smo stali sa kamionom, vidio sam da smo desetak metara do jame, do koje postoji put, a sam plato je betoniran. Tada su nam naredili da uzimamo jedno po jedno tijelo iz kamiona i bacamo u jamu. Bacali smo nas četvorica i dobro sam zapamtio zvuk tijela kad se odbijalo od stijene do stijene u dubinu jame.
Prilikom nošenja tijela oni su nas požurivali i tukli, a u jednom momentu izdvojili su Milanović Milu, doveli ga na rub jame i zapretili da će ga gurnuti u nju.
Kad smo sva tijela pobacali u jamu, ponovo su nam stavili lisice i vraćeni smo u zatvor u Šibenik. Međutim, dok smo se prali na Krki u Nos Kaliku i čekali brod, odjednom sam čuo hitac iz pištolja, okrenuo sam glavu i vidio da je jedan hrvatski vojnik pucao u prsa našeg vojnika Subotić Miroslava.
Subotić je pao i jaukao, a taj isti vojnik došao je iznad njega i ispalio još nakoliko metaka u predjelu glave i prsa. Vidio sam da mu je jedan metak ispaljen pravo u oko. Zatim su naredili meni i još trojici da iskopamo grob i da ga sahranimo. Kad smo iskopali grob i položili tijelo Subotića u njega, prišao mi je jedan hrvatski vojnik, stavio pištblj u predjelu lica i rekao: "Šta misliš ima li dolje mjesta i za tebe?"
Bio sam užasnut i ćutao sam. Na svu sreću naišao je drugi hrvatski vojnik, jer je u međuvremenu stigao brod i gurnuo mu ruku sa pištoljem meni sa lica govoreći da je dosta za danas ubijanja. Nakon zakopavanja groba odlazimo u brod a zatim u kamion i vraćamo se u Šibenik u zatvor.
Nakon svakodnevne torture, tuče i psihičkog maltretiranja posebno su nas maltretirali nakon što smo se požalili predstavnicima MKCK, koji su nas u međuvremenu posjetili. Tražili su ko se žalio, pa su nas priključivali na struju, ispitivali su nas njihovi specijalci, podmećući nam nestanak oružja kako bi imali bolji razlog za tuču.
Služili su se svim i svačim pa su nas tako "uljepšavali" pred posjete MKCK, mažući nas raznim mastima koje navodno vrijede 100 DM, više nego mi, te se izlažu velikom trošku prekrivajući modrice i rane koje su nam oni zadali.
Izvodili su nas u dvorište, skidali gole i kupali sa šmrkom hladne vode. To im je bila svakodnevna praksa, čak i po nekoliko puta. Psihičko iživljavanje bilo je kroz tjeranje da pjevamo razne pjesme, te priče da nas nitko ne traži, da ćemo umrijeti itd.
Ovako postupanje bilo je sve do momenta razmjene. Za razmjenu smo saznali nekoliko dana ranije. Iz Šibenika smo krenuli prema Splitu, gdje smo imali pauzu u zatvoru u Lori. Tu smo imali susret sa crnokošuljašima koji su nas tukli svo vreme otprilike 5-6 sati. Zatim smo krenuli prema Zagrebu, a u autobusu smo cijelu noć morali pjevati njihove pjesme, a oni su nas tukli kako god su mogli. Kad smo stigli u Kerestinec, tu smo ostali dva dana i na svu sreću tu nas nisu tukli. Tu nas je pregledala jedna liječnica i pitala od čega su nam povrede. Naravno nismo smjeli reći istinu, pa smo izmišljali razne padove i druge uzroke povreda. Iz Kerestinca napokon stižemo u Nemetin, gdje smo i razmjenjeni 14.08.1992. godine.
Nemam više ništa posebno izjaviti, izjavu sam pročitao i vlastoručno je potpisujem.
Izjavu uzela: Torbica Borka, s.r.
Izjavu dao: dipl. pravnik Ćuk Stevan, s.r.
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
ZLOČINI HRVATSKE - LOGOR "LORA" U SPLITU
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 5:14 am
Od juna 1991. do avgusta 1995. godine na teritoriji Republike Hrvatske (republike u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije) vođen je surov i bespoštedan građanski međunacionalni, međuetnički rat. No, pored ratnih dejstava, strahota i razaranja koje su neminovni i nužni pratilac vođenja ratnih operacija po svom karakteru, značaju, prirodi i posledicama posebno se izdvaja genocidno delovanje hrvatskih vojnih vlasti, pojedinaca i grupa prema srpskom stnovništvu (civilima, ranjenicima, bolesnicima i ratnim zarobljenicima).
Upravo o pojedinim takvim ponašanjima koja su poprimila masovni karakter govori i ovaj materijal. Naime, od početka ratnih dejstava je na teritoriji Republike Hrvatske, u Splitu, u prostoru bivše vojno pomorske oblasti - kompleksa bivše Jugoslovenske Narodne Armije "Lora", posle njenog povlačenja, u delu vojno-istražnog zatvora JNA, formiran logor u kome su od 1992. do 1997. godine zatvarani Srbi i to civilno stanovništvo, ranjenici, bolesnici i ratni zarobljenici koji su hapšeni i zarobljavani širom, ne samo Hrvatske, već i Bosne i Hercegovine. Tako se u ovom logoru našlo Srba iz: Gabele, Duvna (Tomislavgrada), Kupresa, Bjelovara, Splita, Livna, Dubice, Benkovca, Čapljine, Trebinja, Nevesinja, Mostara, Teslića, Klepaca, Odžaka, Karlovca...
Logor za zarobljene Srbe u "Lori" praktično neprekidno funkcioniše od početka rata na teritoriji Republike Hrvatske do danas. Logoraši (zatvorenici) čije izjave sadrži ovaj materijal su ga napustili tek 1997. godine pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice, u prvom redu Međunarodnog crvenog krsta. Za sve vreme njegovog postojanja logor je karakterisalo najsurovije, bestijalno postupanje prema zatvorenim Srbima, sistematsko, kontinuirano u dužem vremenskom periodu. Smeštajni uslovi u logoru su bili nepodnošljivi i surovi, nisu zadovoljavali ni najelementarnije potrebe zatvorenih lica.
Zatvorenici su, naime, bili smešteni u ćelije bez inventara, niti je bilo kakvog nameštaja, spavali su na betonu ili patosu, a ako su i imali krevete (gvozdeni kreveti sa žicama i šipkama) to je bilo samo u retkim slučajevima. Imali su neredovnu, nedovoljnu i lošu ishranu, pa se čak dešavalo da i po tri ili više dana uopšte nisu dobijali nikakvu hranu. Često se dešavalo da su zatvorenici za vreme ili posle obroka tučeni od stražara. Kada bi i dobijali hranu, onda je ona bila ili vruća ili preslana, a zatvorenici su terani da je pojedu za kratko, unapred određeno vreme (što je bilo nemoguće). Obroci su se sastojali od parčeta hleba i paštete ili džema, tako da zatvorenici po više dana (čak i po dvadeset) nisu mogli da idu u VC radi obavljanja fizioloških potreba. Pored toga zatvorenici nisu imali nikakvu ili su imali neadekvatnu lekarsku negu iako su bili tučeni, prebijani od glave do pete, sa ranama, podlivima, razderotinama, otečeni, krvavi i deformisani.
Ne samo da su uslovi života bili krajnje nehumani, nečovečni i surovi, već je na osnovu obimne dokumentacije - u prvom redu ličnih izvora dokaza (izjava svedoka očevidaca-logoraša i samih žrtava) i materijalnih izvora dokaza (medicinske i druge dokumentacije) - nepobitno utvrđeno da su nad pripadnicima srpskog naroda, i to samo zato što su pripadnici ove nacionalne grupe i pravoslavne veroispovesti, masovno, kontinuirano, sistematski, u jednom dužem vremenskom periodu, vršeni ratni zločini protiv civilnog stanovništva, ratni zločini protiv ranjenika i bolesnika, ratni zločini protiv ratnih zarobljenika, odnosno zločini genocida koji su imali samo jedan cilj - da se Srbi kao nacionalna grupa na području Republike Hrvatske, gde su imali vekovna ognjišta i pripadnici pravoslavne veroispovesti u potpunosti istrebe (unište, zatru) na ovim prostorima.
Jasno je da ovaj materijal govori samo o jednom segmentu takvog genocidnog ponašanja hrvatskih vojnih i političkih struktura prema srpskom stanovništvu na ovim prostorima, ali je i to kroz više do sada prikupljenih i obrađenih slučajeva više nego dovoljno da se izvede jedan takav optužujući zaključak. Tim pre jer se logor "Lora" nalazio pod direktnom upravom vojne policije Hrvatske vojske, pa je stoga logično da je u njemu realizovana samo volja političke odluke iz Zagreba. Zločini ovakvog zamaha, obima, dinamike, vrste, težine, surovosti ukazuje da su njihovi izvršioci upravo svoje delovanje preduzimali na samo sa saznanjem, već i pod direktnim nadzorom i nalogom samog političkog i vojnog vrha nove hrvatske vlasti.
Tekst je zasnovan samo na jednom, do sada prikupljenom i obrađenom broju slučajeva stradanja Srba, pri čemu je gde god je to bilo moguće, navedeno i ko je neposredni izvršilac, odnosno naredbodavac, a ko žrtva (oštećeni) ili svedok očevidac. Svi navedeni zločini su potkrepljeni dokazima. No, pretenciozno bi bilo reći da on sadrži sve primere mučenja, zlostavljanja, surovog, nehumanog postupanja, nanošenja smrtnih posledica ili teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja zatvorenih lica. Sigurno je da će mrak logorskih zidova skriti mnoge tajne bestijalnosti i surovosti.
Genocidni zločini nad Srbima u logoru "Lora" u periodu od 1992. do 1997. godine mogu se sistematizovati na:
- namerno ubijanje logoraša (civila i ratnih zarobljenika) na razne načine i raznim sredstvima;
- zločini protiv civilnog stanovništva u vidu nanošenja teških telesnih povreda, teškog narušavanja zdravlja, mučenja, nečovečnog postupanja, zlostavljanja, nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;
- zločini protiv ratnih zarobljenika u vidu nanošenja teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja, mučenja, surovog i nečovečnog postupanja, zlostavljanja i nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;
Upravo o pojedinim takvim ponašanjima koja su poprimila masovni karakter govori i ovaj materijal. Naime, od početka ratnih dejstava je na teritoriji Republike Hrvatske, u Splitu, u prostoru bivše vojno pomorske oblasti - kompleksa bivše Jugoslovenske Narodne Armije "Lora", posle njenog povlačenja, u delu vojno-istražnog zatvora JNA, formiran logor u kome su od 1992. do 1997. godine zatvarani Srbi i to civilno stanovništvo, ranjenici, bolesnici i ratni zarobljenici koji su hapšeni i zarobljavani širom, ne samo Hrvatske, već i Bosne i Hercegovine. Tako se u ovom logoru našlo Srba iz: Gabele, Duvna (Tomislavgrada), Kupresa, Bjelovara, Splita, Livna, Dubice, Benkovca, Čapljine, Trebinja, Nevesinja, Mostara, Teslića, Klepaca, Odžaka, Karlovca...
Logor za zarobljene Srbe u "Lori" praktično neprekidno funkcioniše od početka rata na teritoriji Republike Hrvatske do danas. Logoraši (zatvorenici) čije izjave sadrži ovaj materijal su ga napustili tek 1997. godine pod snažnim pritiskom međunarodne zajednice, u prvom redu Međunarodnog crvenog krsta. Za sve vreme njegovog postojanja logor je karakterisalo najsurovije, bestijalno postupanje prema zatvorenim Srbima, sistematsko, kontinuirano u dužem vremenskom periodu. Smeštajni uslovi u logoru su bili nepodnošljivi i surovi, nisu zadovoljavali ni najelementarnije potrebe zatvorenih lica.
Zatvorenici su, naime, bili smešteni u ćelije bez inventara, niti je bilo kakvog nameštaja, spavali su na betonu ili patosu, a ako su i imali krevete (gvozdeni kreveti sa žicama i šipkama) to je bilo samo u retkim slučajevima. Imali su neredovnu, nedovoljnu i lošu ishranu, pa se čak dešavalo da i po tri ili više dana uopšte nisu dobijali nikakvu hranu. Često se dešavalo da su zatvorenici za vreme ili posle obroka tučeni od stražara. Kada bi i dobijali hranu, onda je ona bila ili vruća ili preslana, a zatvorenici su terani da je pojedu za kratko, unapred određeno vreme (što je bilo nemoguće). Obroci su se sastojali od parčeta hleba i paštete ili džema, tako da zatvorenici po više dana (čak i po dvadeset) nisu mogli da idu u VC radi obavljanja fizioloških potreba. Pored toga zatvorenici nisu imali nikakvu ili su imali neadekvatnu lekarsku negu iako su bili tučeni, prebijani od glave do pete, sa ranama, podlivima, razderotinama, otečeni, krvavi i deformisani.
Ne samo da su uslovi života bili krajnje nehumani, nečovečni i surovi, već je na osnovu obimne dokumentacije - u prvom redu ličnih izvora dokaza (izjava svedoka očevidaca-logoraša i samih žrtava) i materijalnih izvora dokaza (medicinske i druge dokumentacije) - nepobitno utvrđeno da su nad pripadnicima srpskog naroda, i to samo zato što su pripadnici ove nacionalne grupe i pravoslavne veroispovesti, masovno, kontinuirano, sistematski, u jednom dužem vremenskom periodu, vršeni ratni zločini protiv civilnog stanovništva, ratni zločini protiv ranjenika i bolesnika, ratni zločini protiv ratnih zarobljenika, odnosno zločini genocida koji su imali samo jedan cilj - da se Srbi kao nacionalna grupa na području Republike Hrvatske, gde su imali vekovna ognjišta i pripadnici pravoslavne veroispovesti u potpunosti istrebe (unište, zatru) na ovim prostorima.
Jasno je da ovaj materijal govori samo o jednom segmentu takvog genocidnog ponašanja hrvatskih vojnih i političkih struktura prema srpskom stanovništvu na ovim prostorima, ali je i to kroz više do sada prikupljenih i obrađenih slučajeva više nego dovoljno da se izvede jedan takav optužujući zaključak. Tim pre jer se logor "Lora" nalazio pod direktnom upravom vojne policije Hrvatske vojske, pa je stoga logično da je u njemu realizovana samo volja političke odluke iz Zagreba. Zločini ovakvog zamaha, obima, dinamike, vrste, težine, surovosti ukazuje da su njihovi izvršioci upravo svoje delovanje preduzimali na samo sa saznanjem, već i pod direktnim nadzorom i nalogom samog političkog i vojnog vrha nove hrvatske vlasti.
Tekst je zasnovan samo na jednom, do sada prikupljenom i obrađenom broju slučajeva stradanja Srba, pri čemu je gde god je to bilo moguće, navedeno i ko je neposredni izvršilac, odnosno naredbodavac, a ko žrtva (oštećeni) ili svedok očevidac. Svi navedeni zločini su potkrepljeni dokazima. No, pretenciozno bi bilo reći da on sadrži sve primere mučenja, zlostavljanja, surovog, nehumanog postupanja, nanošenja smrtnih posledica ili teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja zatvorenih lica. Sigurno je da će mrak logorskih zidova skriti mnoge tajne bestijalnosti i surovosti.
Genocidni zločini nad Srbima u logoru "Lora" u periodu od 1992. do 1997. godine mogu se sistematizovati na:
- namerno ubijanje logoraša (civila i ratnih zarobljenika) na razne načine i raznim sredstvima;
- zločini protiv civilnog stanovništva u vidu nanošenja teških telesnih povreda, teškog narušavanja zdravlja, mučenja, nečovečnog postupanja, zlostavljanja, nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;
- zločini protiv ratnih zarobljenika u vidu nanošenja teških telesnih povreda ili teškog narušavanja zdravlja, mučenja, surovog i nečovečnog postupanja, zlostavljanja i nanošenja velikih fizičkih i duševnih patnji;
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
HRVATSKA - UBITI, PROTERATI, RASELITI!
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 5:17 am
OPTUŽNICA haškog tužilaštva protiv trojice hrvatskih generala - Ante Gotovine, Mladena Markača i Ivana Čermaka, raspolaže mnogo većim dokaznim materijalom nego što se dosad mislilo. Ne radi se samo o količini, nego i o njihovoj verodostojnosti i snazi. Temelj optužnice protiv hrvatskih generala je 17 transkripata sastavljenih u kabinetu bivšeg predsednika Franje Tuđmana, obelodanio je nedavno zagrebački "Nacional".
Prema mišljenju haškog tužilaštva, ti transkripti dokazuju da je postojao plan etničkog čišćenja Srba s područja nekadašnje Republike Srpske Krajine, iza kojeg je stajao politički i vojni vrh hrvatske države. Dosad se mislilo da je transkript Tuđmanovog sastanka s najvišim vojnim i političkim vrhom, 31. jula 1955. na Brionima, jedini ključni dokaz kojim haško tužilaštvo raspolaže protiv hrvatskih generala.
Međutim, tužilaštvo je uspelo da dođe do niza drugih značajnih transkripata, prema kojima je plan isterivanja Srba iz Hrvatske započeo još 1992. u skladu s Tuđmanovom idejom o "humanom preseljenju stanovništva.
Prema mišljenju haškog tužilaštva, ti transkripti dokazuju da je postojao plan etničkog čišćenja Srba s područja nekadašnje Republike Srpske Krajine, iza kojeg je stajao politički i vojni vrh hrvatske države. Dosad se mislilo da je transkript Tuđmanovog sastanka s najvišim vojnim i političkim vrhom, 31. jula 1955. na Brionima, jedini ključni dokaz kojim haško tužilaštvo raspolaže protiv hrvatskih generala.
Međutim, tužilaštvo je uspelo da dođe do niza drugih značajnih transkripata, prema kojima je plan isterivanja Srba iz Hrvatske započeo još 1992. u skladu s Tuđmanovom idejom o "humanom preseljenju stanovništva.
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Re: HRVATSKA - UBITI, PROTERATI, RASELITI!
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 5:18 am
MORAJU NESTATI
OVAJ nedeljnik je stekao uvid u sadržaj optužnice haškog tužilaštva na 44 stranice protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača, u kojem
Tužilaštvo iznosi pregled materijala kojim će dokazati odgovornost trojice generala za zločine nad srpskim
stanovništvom pre, tokom i posle operacije "Oluja", u razdoblju između jula i septembra 1995, kao i dodatak od 16 stranica s raznim aneksima u kojima su popisane srpske civilne žrtve. Ti zločini, prema tužilaštvu, počinjeni su etničkim čišćenjem koje je smišljeno u sklopu zajedničkog zločinačkog poduhvata.
Republici Hrvatskoj i optuženim generalima neće biti lako da sruše tezu haškog tužilaštva o zločinačkom poduhvatu koja, ako se dokaže, može imati dalekosežne negativne posledice za međunarodni položaj Hrvatske, ali i za njenu bližu i dalju
prošlost.
Kako bi se dokazalo postojanje takve organizacije, haško tužilaštvo u optužnici polazi od Tuđmanovog brionskog sastanka s najvišim vojnim i političkim vrhom, na kojem je doneta odluka o napadu na RSK i u samom uvodu dokazivanja postojanja zločinačkog poduhvata navodi Tuđmanovu izjavu: "... važno je da se ti civili pokrenu i tada će ih slediti vojska, i kada se kolone pokrenu, to će imati psihološki efekat jednih na druge."
Tužilaštvo navodi kako je na istom sastanku Tuđman naglasio: "...moramo izvršiti takve udare da Srbi praktično moraju nestati."
Na Tuđmanovu izjavu tužilaštvo je nadovezalo i izjavu Ante Gotovine s istog sastanka: "Veliki broj civila već napušta Knin i kreće se prema Banjaluci i Beogradu. To znači, ako nastavimo s ovakvim pritiskom, verovatno za neko vreme neće ostati puno civila nego samo oni koji su morali da ostanu jer nisu imali mogućnosti da odu."
Tužilaštvo objašnjava tu Gotovinovu izjavu tvrdeći da je 2. avgusta 1995. on na terenu definisao prirodu spomenutog "pritiska" na civilno stanovništvo izdajući naređenje za udare "na gradove Drvar, Knin, Benkovac, Obrovac i Gračac vatrom iz topova".
ETNIČKO RAZGRANIČENJE
KAD objašnjava postojanje zločinačkog poduhvata, tužilaštvo se ne bavi toliko vojnim aktivnostima, već to objašnjava s nekoliko važnih činjenica i izjava najviših hrvatskih državnih zvaničnika još od 1992. Tužilaštvo smatra da je cilj proterivanja Srba iz Krajine, zapravo, bio dugoročni interes predsednika Tuđmana povezan s idejom o potrebi etničke homogenosti nacija na određenom prostoru.
Tuđman je, prema tvrdnjama tužilaštva, etničku rascepkanost na prostorima Jugoslavije video kao istorijski problem koji može biti rešen, na primer, preseljeljem stanovništva s jednog područja na drugo. Bilo je to razumno rešenje za Tuđmana i njegove najbliže saradnike, kao i za srpske zvaničnike, za njih je preseljenje dva naroda bilo od zajedničkog interesa, tvrdi tužilaštvo. U septembru 1992. bosanski Srbin Nikola Koljević, visoki zvaničnik tadašnje "Republike Srpske", predstavio je Tuđmanu takav plan. Tuđman je 8. januara 1992. izjavio: "Treba biti otvoren za razgovore o teritorijalnom razgraničenju, što je prihvatljivo gledajući istorijski, pokazalo se kako je takvo razumevanje problema ne samo potrebno nego je i u smislu preseljenja stanovništva i tako dalje..."
Tuđmanov savetnik i nekadašnji premijer Hrvoje Šarinić, 29. avgusta 1995, prema predsedničkim transkriptima, prepričavao je Tuđmanov razgovor s Miloševićem, kojem je rekao: "Reći ću vam nešto protiv svojih ličnih etičkih načela, ali, što pre bude Srba manje u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji, biće bolji naši budući odnosi. Autonomna regija unutar Republike Hrvatske bila bi potencijalni trojanski konj za srbijansku politiku. Milošević je rekao: "Šta s tim?" A ja sam dodao, gospodine predsedniče, šta će se dogoditi ako napustimo situaciju kao što je ova. Tada sam mu rekao o 4,5 miliona ljudi koji su se preselili posle Drugog svetskog rata i rekao sam mu da ne treba da upotrebljavamo velike reči poput etničkog čišćenja, ljudi se sele kako bi stvorili normalno okruženje u kojem se može trgovati i slično..."
U obrazloženju zločinačkog poduhvata tužilaštvo ističe kako se odlučnost da hrvatske teritorije u granicama Hrvatske budu dovoljno hrvatski reflektirane i u Tuđmanovom odbijanju kada su u pitanju neki teritorijalni ustupci. Tuđman je, tvrdi tužilaštvo, odbio potencijalni sporazum prema kojem je bilo predviđeno da regija bosanske Posavine na severu Bosne i Hercegovine pripadne Hrvatskoj. On je to posmatrao tako da bi, ako se hrvatskom entitetu vrati Posavina, on morao da vrati 300.000 izbeglih hrvatskih Srba u Hrvatsku, što
nipošto nije hteo.
OVAJ nedeljnik je stekao uvid u sadržaj optužnice haškog tužilaštva na 44 stranice protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača, u kojem
Tužilaštvo iznosi pregled materijala kojim će dokazati odgovornost trojice generala za zločine nad srpskim
stanovništvom pre, tokom i posle operacije "Oluja", u razdoblju između jula i septembra 1995, kao i dodatak od 16 stranica s raznim aneksima u kojima su popisane srpske civilne žrtve. Ti zločini, prema tužilaštvu, počinjeni su etničkim čišćenjem koje je smišljeno u sklopu zajedničkog zločinačkog poduhvata.
Republici Hrvatskoj i optuženim generalima neće biti lako da sruše tezu haškog tužilaštva o zločinačkom poduhvatu koja, ako se dokaže, može imati dalekosežne negativne posledice za međunarodni položaj Hrvatske, ali i za njenu bližu i dalju
prošlost.
Kako bi se dokazalo postojanje takve organizacije, haško tužilaštvo u optužnici polazi od Tuđmanovog brionskog sastanka s najvišim vojnim i političkim vrhom, na kojem je doneta odluka o napadu na RSK i u samom uvodu dokazivanja postojanja zločinačkog poduhvata navodi Tuđmanovu izjavu: "... važno je da se ti civili pokrenu i tada će ih slediti vojska, i kada se kolone pokrenu, to će imati psihološki efekat jednih na druge."
Tužilaštvo navodi kako je na istom sastanku Tuđman naglasio: "...moramo izvršiti takve udare da Srbi praktično moraju nestati."
Na Tuđmanovu izjavu tužilaštvo je nadovezalo i izjavu Ante Gotovine s istog sastanka: "Veliki broj civila već napušta Knin i kreće se prema Banjaluci i Beogradu. To znači, ako nastavimo s ovakvim pritiskom, verovatno za neko vreme neće ostati puno civila nego samo oni koji su morali da ostanu jer nisu imali mogućnosti da odu."
Tužilaštvo objašnjava tu Gotovinovu izjavu tvrdeći da je 2. avgusta 1995. on na terenu definisao prirodu spomenutog "pritiska" na civilno stanovništvo izdajući naređenje za udare "na gradove Drvar, Knin, Benkovac, Obrovac i Gračac vatrom iz topova".
ETNIČKO RAZGRANIČENJE
KAD objašnjava postojanje zločinačkog poduhvata, tužilaštvo se ne bavi toliko vojnim aktivnostima, već to objašnjava s nekoliko važnih činjenica i izjava najviših hrvatskih državnih zvaničnika još od 1992. Tužilaštvo smatra da je cilj proterivanja Srba iz Krajine, zapravo, bio dugoročni interes predsednika Tuđmana povezan s idejom o potrebi etničke homogenosti nacija na određenom prostoru.
Tuđman je, prema tvrdnjama tužilaštva, etničku rascepkanost na prostorima Jugoslavije video kao istorijski problem koji može biti rešen, na primer, preseljeljem stanovništva s jednog područja na drugo. Bilo je to razumno rešenje za Tuđmana i njegove najbliže saradnike, kao i za srpske zvaničnike, za njih je preseljenje dva naroda bilo od zajedničkog interesa, tvrdi tužilaštvo. U septembru 1992. bosanski Srbin Nikola Koljević, visoki zvaničnik tadašnje "Republike Srpske", predstavio je Tuđmanu takav plan. Tuđman je 8. januara 1992. izjavio: "Treba biti otvoren za razgovore o teritorijalnom razgraničenju, što je prihvatljivo gledajući istorijski, pokazalo se kako je takvo razumevanje problema ne samo potrebno nego je i u smislu preseljenja stanovništva i tako dalje..."
Tuđmanov savetnik i nekadašnji premijer Hrvoje Šarinić, 29. avgusta 1995, prema predsedničkim transkriptima, prepričavao je Tuđmanov razgovor s Miloševićem, kojem je rekao: "Reći ću vam nešto protiv svojih ličnih etičkih načela, ali, što pre bude Srba manje u Hrvatskoj i Hrvata u Srbiji, biće bolji naši budući odnosi. Autonomna regija unutar Republike Hrvatske bila bi potencijalni trojanski konj za srbijansku politiku. Milošević je rekao: "Šta s tim?" A ja sam dodao, gospodine predsedniče, šta će se dogoditi ako napustimo situaciju kao što je ova. Tada sam mu rekao o 4,5 miliona ljudi koji su se preselili posle Drugog svetskog rata i rekao sam mu da ne treba da upotrebljavamo velike reči poput etničkog čišćenja, ljudi se sele kako bi stvorili normalno okruženje u kojem se može trgovati i slično..."
U obrazloženju zločinačkog poduhvata tužilaštvo ističe kako se odlučnost da hrvatske teritorije u granicama Hrvatske budu dovoljno hrvatski reflektirane i u Tuđmanovom odbijanju kada su u pitanju neki teritorijalni ustupci. Tuđman je, tvrdi tužilaštvo, odbio potencijalni sporazum prema kojem je bilo predviđeno da regija bosanske Posavine na severu Bosne i Hercegovine pripadne Hrvatskoj. On je to posmatrao tako da bi, ako se hrvatskom entitetu vrati Posavina, on morao da vrati 300.000 izbeglih hrvatskih Srba u Hrvatsku, što
nipošto nije hteo.
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Re: HRVATSKA - UBITI, PROTERATI, RASELITI!
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 5:18 am
HTEO POSAVINU
U RAZGOVORU sa saradnicima 18. septembra 1995. Tuđman je dodao kako se, umesto da se sprovodi spomenuta ideja, bosanski Hrvati iz Posavine treba da se nasele u zapadnoj Slavoniji koju su Srbi napustili posle akcije "Bljesak". Tome u prilog, tvrdi Tužilaštvo, ide i izjava tadašnjeg hrvatskog premijera Nikice Valentića koji je posle operacije "Bljesak" izjavio: "Srpski problem u zapadnoj Slavoniji je rešen. Nema više od hiljadu preostalih ljudi, uglavnom starijih žena, i nema više od 300 do 400 osoba koje predstavljaju nekakve političke faktore."
Posle je Tuđman na sastanku sa saradnicima 28. septembra 1995. istakao da je globalni povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku neprihvatljiv i da čak povratak od 150.000 Srba može biti problematičan. Podsetio ih je kako bi se 300.000 Srba vratilo u Hrvatsku da je Hrvatska preuzela kontrolu Posavine. Osim toga, rekao je Tuđman, povratak Srba u Hrvatsku značio bi isto kao da si im dao hrvatsku teritoriju: "Stoga, ako želite bosansku Posavinu nazad, samo napred i vratite zapadnu Slavoniju, samo napred i vratite sve što ste uzeli. Morate gledati problem bosanske Posavine u tom kontekstu", završio je govor Tuđman.
Tužilaštvo tvrdi i da je državni vrh učinio sve da se Srbi ne vrate u Hrvatsku. Doneta je uredba o tome da hrvatska država privremeno preuzme privatnu imovinu i pri tom je rečeno da se svi kojima je imovina privremeno oduzeta, moraju u roku od 30 dana javiti kako bi potvrdili vlasništvo nad tom imovinom.
Suočeni s nedavnim ratom, strahom od osvete i vrlo kratkim rokom za prijavu, malo ko se od izbeglih Srba odlučivao da dokaže vlasništvo nad imovinom u Hrvatskoj, stoji u navodima tužilaštva. Tuđmanov savetnik Hrvoje Šarinić 30. avgusta 1995. izjavio: "Trebamo biti ohrabreni načinom na koji se stvari odvijaju u zapadnoj Slavoniji. To je vrlo pozitivno za nas, jer se niko nije vratio." Osim toga, kad je Šarinić 22. avgusta 1995. predložio: "... treba da dovedemo Hrvate hitno na to područje i da ih klonizujemo i ne dozvolimo po bilo koju cenu dolazak više od 10 odsto Srba ponovo", Tuđmanov odgovor bio je jasan: "Čak i na 10 odsto."
NAJVIŠE DOKAZA SA BRIONA
ZA najveći deo dokaza o zločinačkom poduhvatu u vreme "Oluje" tužilaštvo je za optužnicu upotrebilo transkripte iz kabineta predsednika, 17 predsedničkih transkripata s raznim datumima na 28 mesta u optužnici: 12 puta transkript s Tuđmanovog sastanka s vojnm vrhom na Brionima neposredno uoči "Oluje" 31.jula 1995, dva puta transkript od 26. septembra sa sastanka nistra odbrane Gojka Šuška sa Tuđmanom, po jedan transkript od 17, 22. i 30. avgusta 1995. 11. 18, 22, 26. i 28. septembra 1995. 24. novembra, 12. decembra i 12. maja 1995. 8. januara i 29. avgusta 1992. 17. novembra 1994. i 23. marta 1999. Na njima su zabeleženi razgovori Tuđmana s Hrvojem Šarinićem, Šuškom, Nikicom Valentićem i Jurom Radićem.
Tuđman poželeo, generali ubijali!
DOKAZUJUĆI planiranje i izvođenje zločinačkog poduhvata hrvatskih vlasti protiv Srba, haško tužilaštvo najpre navodi Tuđmanov sastanak od 31. jula na Brionima s generalima Gotovinom, Markačem, Čermakom i drugim. I pri tom navodi izjave koje nedvosmisleno potvrđuju hrvatske planove o granatiranju civilnih područja, psihološkim operacijama, sistematskom ubijanju, proterivanju, paljenju i mučenju Srba, objavio je zagrebački "Nacional" donoseći najzanimljivije delove optužnice protiv hrvatskih generala, pod oznakom "šok iz Haga".
Razmatrajući na Brionima operativni plan za napad, Tuđman je izjavio kako opšta ofanziva treba da prouzrokuje veliku paniku u Kninu. Upozorio je svoje saradnike da se "sete koliko je hrvatskih sela i gradova bilo uništeno tokom rata" i upozorio ih "da se to još nije dogodilo s Kninom", ali sadašnja situacija omogućava "vrlo dobro opravdanje za takvu akciju".
Gotovina je Tuđmanu rekao: "Gospodine predsedniče, u ovom trenutku mi potpuno kontrolišemo Knin našim topovima. To nije problem, ako je naređenje da se napadne Knin, uništićemo i njega i njegovu okolinu za nekoliko sati..." Gotovina je, prema tvrdnjama tužilaštva, to i učinio 2. avgusta 1995. svojim naređenjem da se napadnu specifični ciljevi, neprijateljske prve linije, komandna mesta, komunikacijski centri i topovski položaji srpske vojske, kao i gradovi Drvar, Knin, Benkovac, Obrovac i Gračac. Prema njegovim naređenjima, Knin, Benkovac, Obrovac, Gračac i mnoga druga mesta, gradovi i sela napadani su neprekidno dva dana, iako je bilo malo vojnih ciljeva ili gotovo u svim slučajevima nijedan vojni cilj.
U RAZGOVORU sa saradnicima 18. septembra 1995. Tuđman je dodao kako se, umesto da se sprovodi spomenuta ideja, bosanski Hrvati iz Posavine treba da se nasele u zapadnoj Slavoniji koju su Srbi napustili posle akcije "Bljesak". Tome u prilog, tvrdi Tužilaštvo, ide i izjava tadašnjeg hrvatskog premijera Nikice Valentića koji je posle operacije "Bljesak" izjavio: "Srpski problem u zapadnoj Slavoniji je rešen. Nema više od hiljadu preostalih ljudi, uglavnom starijih žena, i nema više od 300 do 400 osoba koje predstavljaju nekakve političke faktore."
Posle je Tuđman na sastanku sa saradnicima 28. septembra 1995. istakao da je globalni povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku neprihvatljiv i da čak povratak od 150.000 Srba može biti problematičan. Podsetio ih je kako bi se 300.000 Srba vratilo u Hrvatsku da je Hrvatska preuzela kontrolu Posavine. Osim toga, rekao je Tuđman, povratak Srba u Hrvatsku značio bi isto kao da si im dao hrvatsku teritoriju: "Stoga, ako želite bosansku Posavinu nazad, samo napred i vratite zapadnu Slavoniju, samo napred i vratite sve što ste uzeli. Morate gledati problem bosanske Posavine u tom kontekstu", završio je govor Tuđman.
Tužilaštvo tvrdi i da je državni vrh učinio sve da se Srbi ne vrate u Hrvatsku. Doneta je uredba o tome da hrvatska država privremeno preuzme privatnu imovinu i pri tom je rečeno da se svi kojima je imovina privremeno oduzeta, moraju u roku od 30 dana javiti kako bi potvrdili vlasništvo nad tom imovinom.
Suočeni s nedavnim ratom, strahom od osvete i vrlo kratkim rokom za prijavu, malo ko se od izbeglih Srba odlučivao da dokaže vlasništvo nad imovinom u Hrvatskoj, stoji u navodima tužilaštva. Tuđmanov savetnik Hrvoje Šarinić 30. avgusta 1995. izjavio: "Trebamo biti ohrabreni načinom na koji se stvari odvijaju u zapadnoj Slavoniji. To je vrlo pozitivno za nas, jer se niko nije vratio." Osim toga, kad je Šarinić 22. avgusta 1995. predložio: "... treba da dovedemo Hrvate hitno na to područje i da ih klonizujemo i ne dozvolimo po bilo koju cenu dolazak više od 10 odsto Srba ponovo", Tuđmanov odgovor bio je jasan: "Čak i na 10 odsto."
NAJVIŠE DOKAZA SA BRIONA
ZA najveći deo dokaza o zločinačkom poduhvatu u vreme "Oluje" tužilaštvo je za optužnicu upotrebilo transkripte iz kabineta predsednika, 17 predsedničkih transkripata s raznim datumima na 28 mesta u optužnici: 12 puta transkript s Tuđmanovog sastanka s vojnm vrhom na Brionima neposredno uoči "Oluje" 31.jula 1995, dva puta transkript od 26. septembra sa sastanka nistra odbrane Gojka Šuška sa Tuđmanom, po jedan transkript od 17, 22. i 30. avgusta 1995. 11. 18, 22, 26. i 28. septembra 1995. 24. novembra, 12. decembra i 12. maja 1995. 8. januara i 29. avgusta 1992. 17. novembra 1994. i 23. marta 1999. Na njima su zabeleženi razgovori Tuđmana s Hrvojem Šarinićem, Šuškom, Nikicom Valentićem i Jurom Radićem.
Tuđman poželeo, generali ubijali!
DOKAZUJUĆI planiranje i izvođenje zločinačkog poduhvata hrvatskih vlasti protiv Srba, haško tužilaštvo najpre navodi Tuđmanov sastanak od 31. jula na Brionima s generalima Gotovinom, Markačem, Čermakom i drugim. I pri tom navodi izjave koje nedvosmisleno potvrđuju hrvatske planove o granatiranju civilnih područja, psihološkim operacijama, sistematskom ubijanju, proterivanju, paljenju i mučenju Srba, objavio je zagrebački "Nacional" donoseći najzanimljivije delove optužnice protiv hrvatskih generala, pod oznakom "šok iz Haga".
Razmatrajući na Brionima operativni plan za napad, Tuđman je izjavio kako opšta ofanziva treba da prouzrokuje veliku paniku u Kninu. Upozorio je svoje saradnike da se "sete koliko je hrvatskih sela i gradova bilo uništeno tokom rata" i upozorio ih "da se to još nije dogodilo s Kninom", ali sadašnja situacija omogućava "vrlo dobro opravdanje za takvu akciju".
Gotovina je Tuđmanu rekao: "Gospodine predsedniče, u ovom trenutku mi potpuno kontrolišemo Knin našim topovima. To nije problem, ako je naređenje da se napadne Knin, uništićemo i njega i njegovu okolinu za nekoliko sati..." Gotovina je, prema tvrdnjama tužilaštva, to i učinio 2. avgusta 1995. svojim naređenjem da se napadnu specifični ciljevi, neprijateljske prve linije, komandna mesta, komunikacijski centri i topovski položaji srpske vojske, kao i gradovi Drvar, Knin, Benkovac, Obrovac i Gračac. Prema njegovim naređenjima, Knin, Benkovac, Obrovac, Gračac i mnoga druga mesta, gradovi i sela napadani su neprekidno dva dana, iako je bilo malo vojnih ciljeva ili gotovo u svim slučajevima nijedan vojni cilj.
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Re: HRVATSKA - UBITI, PROTERATI, RASELITI!
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 5:19 am
NAREđENjE: SRAVNAJTE SVE!
IZ obaveštajnih izveštaja hrvatske vojske od 5. avgusta 1995. potvrđeno je da su vojne operacije bile uspešne: "Većina gradova, Knin, Gračac, Plaški, Petrinja, Dubica, bili su direktno na udaru, što je prouzrokovalo spontani ili organizovani odlazak civila." Iz toga je vidljivo, tvrdi haško tužilaštvo, kako je Gotovina sproveo ono što je Tuđman naglasio: izazvati takve udare da će Srbi praktično nestati.
Kada je reč o psihološkim operacijama, tužilaštvo navodi da je, osim što je topovskim udarima napadala civilna područja, hrvatska strana emitovala lažne vesti i bacala iz vazduha letke lažnog sadržaja o tome kako "Vlada Republike Srpske Krajine" požuruje da evakuiše civile. Ministar odbrane Šušak na sastanku 31. jula 1995. naglasio je: "Mi ćemo ih obavestiti kojim putevima mogu da se izvlače, ali ih formulisati tako da izazovu konfuziju među njima." Na istom sastanku Tuđman je rekao: "To znači da im dajemo izlazak, dok se s druge strane pretvaramo kako im garantujemo civilna ljudska prava i tome slično."
U poglavlju izveštaja tužilaštva koji se odnosi na ubijanje, paljenje i pritvaranje polazi se od toga da su Hrvatska vojska i Specijalna policija ušle u gotovo napuštene gradove i sela. Srbi su bili razdvajani, stariji i nemoćni na jednu stranu, mlađi i sposobni na drugu, pri čemu su bili izloženi maltretiranjima. Individualno i u saradnji, tvrdi tužilaštvo, Gotovina, Markač i Čermak svojim snagama su sprovodili operaciju čišćenja.
Prema raspoloživoj dokumentaciji, tužilaštvo ne zna tačan broj ubijenih i nestalih Srba. Prema tvrdnjama "Veritasa", ubijena si ili nestala 1.594 Srbina, od čega desetoro dece i 358 žena, dok je, prema podacima hrvatske vlade, 911 Srba ubijeno, a od tog broja polovina je bila civila, a sahranjeno je 336 civila. Prema izveštaju posmatrača Evropske komisije od 26. avgusta 1995. gruba procena uništene imovine u sektoru jug bila je 60-80 posto ukupne imovine Srba na tom području. Paljenja su, prema istom izveštaju, naširoko činili uniformisani pripadnici Hrvatske vojske, i to na područjima koja su strogo kontrolisale vojna i civilna hrvatska policija. Prema tvrdnjama zvaničnika UN, "napuštena imovina svakog Srbina" bila je opljačkana.
GOTOVINA NAREđIVAO ZLOčINE
GOTOVININU odgovornost za zločine u "Oluji" tužilaštvo će dokazivati i svedočenjima predstavnika snaga UN i EU u Hrvatskoj i njihovom dokumentacijom, ali i time što je Gotovina potpuno nadzirao i naređivao jedinicama Hrvatske vojske i vojne policije.
Pozivajući se na niz vojnih izveštaja generala Gotovine o kretanju njegovih jedinica, tužilaštvo smatra da je "Gotovina komandovao snagama dok su sistematski palile i pljačkale srpske kuće i tokom njegovih raširenih napada, uključujući ubistva". Tezu da je Gotovina naredio zločine tužilaštvo izvlači iz toga što su zločin počinile osobe u čvrstoj hijerarhiji, što je bilo mnogo učesnika, što su napadi bili sistematski i trajali nedeljima. Prema tvrdnjama tužilaštva, Gotovina je bio svestan kriminalnih radnji svojih potčinjenih. Iste jedinice raspoređene u operaciji "Oluja", posebno 4. i 7. gardijska brigada, pljačkale su i palile srpsku imovinu tokom operacije "Ljeto 95" od 25. do 30. jula 1995. na području opštine Knin. Gotovini su bile poznate takve aktivnosti, o čemu govore i zapisi iz operativnih dnevnika.
General Gotovina, prema tvrdnjama tužilaštva, bio je potpuno informisan o svemu što se događa, jer su ga međunarodni predstavnici od početka operacije upozoravali na povrede ljudskih prava, primao je stalne izveštaje od svojih snaga na terenu, sam je mogao da vidi posledice u Kninu, mediji su u svemu iveštavali. Prema navodima tužilaštva, komandant UN sektora jug general Alain Forand prvog dana "Oluje" protestnom porukom upozorio je Gotovinu zbog napada na civile. I posle toga "Gotovina je nastavio sledećeg jutra da granatira istim intenzitetom", kaže tužilaštvo. Na pitanje generala Foranda zašto nije zaustavio paljenje i pljačku, Gotovina mu je odgovorio da ne može da kontroliše neke jedinice na terenu i da je to za njegove ljude način da se osvete.
ČERMAK RAZORIO KNIN
U IZVEŠTAJU haškog tužilaštva stoji ne samo da su generali delovali zajedno i znali za zločine, nego da su, poput Čermaka, i učestvovali u prikrivanju zločina i širenju netačnih informacija kako bi se zavarali međunarodni posmatrači. To mu se posebno zamera u slučaju ubijenih Srba u selu Grubori, jer u svojim navodima tužilaštvo iznosi kako je Čermak samo dan posle ubistava boravio u Gruborima i zatim prikrio zločin šireći lažne informacije. Pred sudom će se pokazati i vojna dokumentacija, poput naredbi generala Čermaka, i dokumentacija o njegovoj koordinaciji i susretima s generalima Gotovinom i Markačem 25. avgusta 1995.
Tužilaštvo tvrdi, pozivajući se na hrvatsku vojnu dokumentaciju, da je Čermak kao komandant kninskog garnizona imao efektivnu kontrolu nad jedinicama HV tog područja i nad vojnom policijom i da je zato mogao da spreči zločine i da kazni počinioce ili pokrene postupak protiv njih. Pozivajući se na njegove komande, tužilaštvo tvrdi da ih je Čermak izdavao vojsci, vojnoj policiji i civilnim vlastima. Tužilaštvo smatra da su zločini koje su počinili njegovi potčinjeni bilo toliko očigledno da je Čermak morao za njih da zna i bez upozorenja međunarodnih predstavnika.
Komandan UN snaga u sektoru jug general Alaine Forand izvestio je, osim generala Gotovinu, i generala Čermaka o pljački i paljenju, a to su, prema izveštaju, učinili i drugi predstavnici međunarodnih snaga.
MARKAčEVE KAZNENE HORDE
KAD je reč o generalu Mladenu Markaču, tužilaštvo ga za zločine učinjene za vreme "Oluje" najviše tereti dokumentacijom specijalne policije i dokumentacijom o njegovoj koordinaciji vojnih aktivnosti s generalima Gotovinom i Čermakom. Tužilašvo u kontekstu predsedničkih transkripata kojima dokazuje zajednički zločinački poduhvat spominje Markača kao osobu odgovornu na brionskom sastanku, ali mu ne pripisuje konkretnu ulogu u sastanku na kome je, prema tužiocima, planirano etničko čišćenje.
Navodi se da su trojica optuženih generala sa svojim snagama koordinirano sprovodila čišćenje na terenu. Takođe se protiv generala Markača ne najavljuju gotovo nikakvi dokazi iz međunarodnih izvora poput UN ili posmatračke misije EZ. Tužilaštvo će ga povezati uz aktivnosti ne samo policije, odnosno jedinica specijalne policije koje su bile pod njegovom ingerencijom, nego i uz artiljerijske i raketne jedinice HV koje su mu u operativne svrhe bile pretpotčinjene. Odlukom tadašnjeg zapovednika glavnog komandanta HV Zvonimira Červenka, Markač je bio lično odgovoran za deo "Oluje" koji su izvodile snage specijalne policije, tvrde iz tužilašva.
"LOVILI" SRPSKE STARCE
ODMAH pošto je Specijalna policija uspostavila svoj štab u Gračacu, 5. avgusta 1995, najmanje devetoro starijih Srba bilo je ubijeno ili nestalo iz grada. Između 5. i 7. avgusta 1995. Specijalna policija bila je u blizini Kijana, gde je 14 srpskih civila ubijeno ili nestalo, 5. avgusta bili su blizu sela Grab, gde su pronađena dva ubijena starija srpska civila. Dva dana kasnije pripadnici Specijalne policije ušli su u selo Mazin, gde je pronađeno sedmoro starijih srpskih civila. Istog dana ušli su u Donji Lapac, gde su nestala devetorica civila.
"DOBRO ODRAĐEN POSAO"
U MESTU Obljaj kraj Donjeg lapca ubijene su tri starije žene srpske nacionalnosti, a u selu Dnopolje istoga dana, 3 kilometra severnije od Donjeg Lapca, nestalo je četvoro starijih srpskih civila. I 27. avgusta 1995. pripadnici Specijalne policije bili su u Golubiću kraj Knina, gde je istog dana ubijeno četvoro srpskih civila. Tužilaštvo tvrdi da su i Markača podređeni o svemu obaveštavali i da je primio izveštaje obaveštajnih struktura HV, policije i drugih obaveštajnih agencija. Markač je znao za učestvovanje svojih potčinjenih u zločinima u Donjem Lapcu i Gruborima, jer je tamo stigao neposredno posle događaja, dokazivaće tužitelji. Tokom poseta ministra unutrašnjih poslova Ivana Jarnjaka razorenom Donjem Lapcu, navodi tužilaštvo, pohvaljeni su pripadnici specijalne policije za "dobro obavljen posao".
IZ obaveštajnih izveštaja hrvatske vojske od 5. avgusta 1995. potvrđeno je da su vojne operacije bile uspešne: "Većina gradova, Knin, Gračac, Plaški, Petrinja, Dubica, bili su direktno na udaru, što je prouzrokovalo spontani ili organizovani odlazak civila." Iz toga je vidljivo, tvrdi haško tužilaštvo, kako je Gotovina sproveo ono što je Tuđman naglasio: izazvati takve udare da će Srbi praktično nestati.
Kada je reč o psihološkim operacijama, tužilaštvo navodi da je, osim što je topovskim udarima napadala civilna područja, hrvatska strana emitovala lažne vesti i bacala iz vazduha letke lažnog sadržaja o tome kako "Vlada Republike Srpske Krajine" požuruje da evakuiše civile. Ministar odbrane Šušak na sastanku 31. jula 1995. naglasio je: "Mi ćemo ih obavestiti kojim putevima mogu da se izvlače, ali ih formulisati tako da izazovu konfuziju među njima." Na istom sastanku Tuđman je rekao: "To znači da im dajemo izlazak, dok se s druge strane pretvaramo kako im garantujemo civilna ljudska prava i tome slično."
U poglavlju izveštaja tužilaštva koji se odnosi na ubijanje, paljenje i pritvaranje polazi se od toga da su Hrvatska vojska i Specijalna policija ušle u gotovo napuštene gradove i sela. Srbi su bili razdvajani, stariji i nemoćni na jednu stranu, mlađi i sposobni na drugu, pri čemu su bili izloženi maltretiranjima. Individualno i u saradnji, tvrdi tužilaštvo, Gotovina, Markač i Čermak svojim snagama su sprovodili operaciju čišćenja.
Prema raspoloživoj dokumentaciji, tužilaštvo ne zna tačan broj ubijenih i nestalih Srba. Prema tvrdnjama "Veritasa", ubijena si ili nestala 1.594 Srbina, od čega desetoro dece i 358 žena, dok je, prema podacima hrvatske vlade, 911 Srba ubijeno, a od tog broja polovina je bila civila, a sahranjeno je 336 civila. Prema izveštaju posmatrača Evropske komisije od 26. avgusta 1995. gruba procena uništene imovine u sektoru jug bila je 60-80 posto ukupne imovine Srba na tom području. Paljenja su, prema istom izveštaju, naširoko činili uniformisani pripadnici Hrvatske vojske, i to na područjima koja su strogo kontrolisale vojna i civilna hrvatska policija. Prema tvrdnjama zvaničnika UN, "napuštena imovina svakog Srbina" bila je opljačkana.
GOTOVINA NAREđIVAO ZLOčINE
GOTOVININU odgovornost za zločine u "Oluji" tužilaštvo će dokazivati i svedočenjima predstavnika snaga UN i EU u Hrvatskoj i njihovom dokumentacijom, ali i time što je Gotovina potpuno nadzirao i naređivao jedinicama Hrvatske vojske i vojne policije.
Pozivajući se na niz vojnih izveštaja generala Gotovine o kretanju njegovih jedinica, tužilaštvo smatra da je "Gotovina komandovao snagama dok su sistematski palile i pljačkale srpske kuće i tokom njegovih raširenih napada, uključujući ubistva". Tezu da je Gotovina naredio zločine tužilaštvo izvlači iz toga što su zločin počinile osobe u čvrstoj hijerarhiji, što je bilo mnogo učesnika, što su napadi bili sistematski i trajali nedeljima. Prema tvrdnjama tužilaštva, Gotovina je bio svestan kriminalnih radnji svojih potčinjenih. Iste jedinice raspoređene u operaciji "Oluja", posebno 4. i 7. gardijska brigada, pljačkale su i palile srpsku imovinu tokom operacije "Ljeto 95" od 25. do 30. jula 1995. na području opštine Knin. Gotovini su bile poznate takve aktivnosti, o čemu govore i zapisi iz operativnih dnevnika.
General Gotovina, prema tvrdnjama tužilaštva, bio je potpuno informisan o svemu što se događa, jer su ga međunarodni predstavnici od početka operacije upozoravali na povrede ljudskih prava, primao je stalne izveštaje od svojih snaga na terenu, sam je mogao da vidi posledice u Kninu, mediji su u svemu iveštavali. Prema navodima tužilaštva, komandant UN sektora jug general Alain Forand prvog dana "Oluje" protestnom porukom upozorio je Gotovinu zbog napada na civile. I posle toga "Gotovina je nastavio sledećeg jutra da granatira istim intenzitetom", kaže tužilaštvo. Na pitanje generala Foranda zašto nije zaustavio paljenje i pljačku, Gotovina mu je odgovorio da ne može da kontroliše neke jedinice na terenu i da je to za njegove ljude način da se osvete.
ČERMAK RAZORIO KNIN
U IZVEŠTAJU haškog tužilaštva stoji ne samo da su generali delovali zajedno i znali za zločine, nego da su, poput Čermaka, i učestvovali u prikrivanju zločina i širenju netačnih informacija kako bi se zavarali međunarodni posmatrači. To mu se posebno zamera u slučaju ubijenih Srba u selu Grubori, jer u svojim navodima tužilaštvo iznosi kako je Čermak samo dan posle ubistava boravio u Gruborima i zatim prikrio zločin šireći lažne informacije. Pred sudom će se pokazati i vojna dokumentacija, poput naredbi generala Čermaka, i dokumentacija o njegovoj koordinaciji i susretima s generalima Gotovinom i Markačem 25. avgusta 1995.
Tužilaštvo tvrdi, pozivajući se na hrvatsku vojnu dokumentaciju, da je Čermak kao komandant kninskog garnizona imao efektivnu kontrolu nad jedinicama HV tog područja i nad vojnom policijom i da je zato mogao da spreči zločine i da kazni počinioce ili pokrene postupak protiv njih. Pozivajući se na njegove komande, tužilaštvo tvrdi da ih je Čermak izdavao vojsci, vojnoj policiji i civilnim vlastima. Tužilaštvo smatra da su zločini koje su počinili njegovi potčinjeni bilo toliko očigledno da je Čermak morao za njih da zna i bez upozorenja međunarodnih predstavnika.
Komandan UN snaga u sektoru jug general Alaine Forand izvestio je, osim generala Gotovinu, i generala Čermaka o pljački i paljenju, a to su, prema izveštaju, učinili i drugi predstavnici međunarodnih snaga.
MARKAčEVE KAZNENE HORDE
KAD je reč o generalu Mladenu Markaču, tužilaštvo ga za zločine učinjene za vreme "Oluje" najviše tereti dokumentacijom specijalne policije i dokumentacijom o njegovoj koordinaciji vojnih aktivnosti s generalima Gotovinom i Čermakom. Tužilašvo u kontekstu predsedničkih transkripata kojima dokazuje zajednički zločinački poduhvat spominje Markača kao osobu odgovornu na brionskom sastanku, ali mu ne pripisuje konkretnu ulogu u sastanku na kome je, prema tužiocima, planirano etničko čišćenje.
Navodi se da su trojica optuženih generala sa svojim snagama koordinirano sprovodila čišćenje na terenu. Takođe se protiv generala Markača ne najavljuju gotovo nikakvi dokazi iz međunarodnih izvora poput UN ili posmatračke misije EZ. Tužilaštvo će ga povezati uz aktivnosti ne samo policije, odnosno jedinica specijalne policije koje su bile pod njegovom ingerencijom, nego i uz artiljerijske i raketne jedinice HV koje su mu u operativne svrhe bile pretpotčinjene. Odlukom tadašnjeg zapovednika glavnog komandanta HV Zvonimira Červenka, Markač je bio lično odgovoran za deo "Oluje" koji su izvodile snage specijalne policije, tvrde iz tužilašva.
"LOVILI" SRPSKE STARCE
ODMAH pošto je Specijalna policija uspostavila svoj štab u Gračacu, 5. avgusta 1995, najmanje devetoro starijih Srba bilo je ubijeno ili nestalo iz grada. Između 5. i 7. avgusta 1995. Specijalna policija bila je u blizini Kijana, gde je 14 srpskih civila ubijeno ili nestalo, 5. avgusta bili su blizu sela Grab, gde su pronađena dva ubijena starija srpska civila. Dva dana kasnije pripadnici Specijalne policije ušli su u selo Mazin, gde je pronađeno sedmoro starijih srpskih civila. Istog dana ušli su u Donji Lapac, gde su nestala devetorica civila.
"DOBRO ODRAĐEN POSAO"
U MESTU Obljaj kraj Donjeg lapca ubijene su tri starije žene srpske nacionalnosti, a u selu Dnopolje istoga dana, 3 kilometra severnije od Donjeg Lapca, nestalo je četvoro starijih srpskih civila. I 27. avgusta 1995. pripadnici Specijalne policije bili su u Golubiću kraj Knina, gde je istog dana ubijeno četvoro srpskih civila. Tužilaštvo tvrdi da su i Markača podređeni o svemu obaveštavali i da je primio izveštaje obaveštajnih struktura HV, policije i drugih obaveštajnih agencija. Markač je znao za učestvovanje svojih potčinjenih u zločinima u Donjem Lapcu i Gruborima, jer je tamo stigao neposredno posle događaja, dokazivaće tužitelji. Tokom poseta ministra unutrašnjih poslova Ivana Jarnjaka razorenom Donjem Lapcu, navodi tužilaštvo, pohvaljeni su pripadnici specijalne policije za "dobro obavljen posao".
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Kako su 1991. pobijeni gospicki Srbi
od Jailhouse Rock u Ned Jan 25, 2009 6:04 am
Zenge su etnički očistili region i ubili nekoliko stotina stanovnika srpske nacionalnosti.
U Beogradu su u septembru 2002 saslušavani svedoci rodbine ubijenih u Gospiću 1991. Kao što se zna, svedoci, iz straha za sopstveni život, odbijaju da svedoče u Rijeci, gde se i vodi sudski postupak za zločine protiv srpskih civila u Gospiću. Interesantno je da je Ika Šarić, sudija koji vodi proces u Rijeci, zatražila da saslušanje svedoka bude zatvoreno za javnost "radi zaštite zakonitosti postupka". Ona se nije pojavila u Beogradu, ali se zato na saslušanje svedoka akreditovalo desetak novinara iz Hrvatske.
Ubijeni i nestali u Gospiću
"Glas" donosi spisak od 170 Srba koji su u Gospiću likvidirani i nestali (opravdano se sumnja da su i oni ubijeni): Mane Bajić, Todor Banjeglav, Danica Barać, Radovan Barać, Dušan Barać, Nikola Bačić, Ankica Begić, Stojan Bogdanović, Ilija Bogić, Jovo Bogić, Rade Bogić, Milica Bogić, Jovanka Bogić, Jovo Božić, Rade Božić, Slavko Bunčić, Dane Bulj, Anica Bursać, Borka Vraneš, Dragica Vraneš, Dušanka Vraneš, Milan Vraneš, Nada Vraneš, Rastislav Vranić, Anica Vujnović, Anka Vujnović, Braco Vujnović, Đuro Vujnović, Ilija Vujnović, Iso Vujnović, Jovo Vujnović (rođen 1941), Jovo Vujnović (1935), Milan Mile Vujnović, Milan Vujnović (1971), Mile Vujnović (1925), Momčilo Vujnović, Sofija Vujnović, Boja Vunjak, Milan Vunjak, Nebojša Vunjak, Nikola Gajić, Marija Gnjatović, Grozdanović, Mile Grujičić, Zorka Desnica, Radmila Diklić, Đuro Dobrota, Branko Draganić, Milka Draganić, Dragan Đaković, Đoko Đukić, Marica Đukić, Sava Đukić, Milan Žakula, Smilja Žakula, Milan Ivanišević, Nikola Ivanišević, Branko Ivančević, Nedeljko (Iglić) Igrić, Milica Janković, Stevo Janković, Vaso Jelinić, Milun Jovičić, Milojko Jokić, Đorđe Kalanj, Mirjana Kalanj, Đoka Kalem, Perica Kalinić, Simo Kljajić, Đorđe Knežević, Milan Kovačević, Nikica Kovačević, Milorad Kordić, Dane Korica, Neđo Krajnović, Milica Krajnović, Milka Krajnović, Simo Krajnović, Branko Kuzmanović, Mišo Kuprešanin, Petar Lazić, Sofija Lončar, Dušan Mazinjanin, Kosovka Maljković Kričković, Momčilo Mandić, Ankica Marić, Boro Marić, Pajo Matić, Milan Mašić, Milivoje Mašić, Nikola Mašić, Radovan Mašić, Soka Mašić, Marija Miščević, Nikola Miščević, Stevo Milanković, Željko Mrkić, Miloš Naprta, Vlado Narančić, Mihajlo Nikolić, Iso Obradović, Mileva Orlović, Miloš Orlović, Miodrag Ostojić, Đuro Pavlica, Janko Pavlica, Milan Pavlica, Milorad Pavlica, Nada Pavlica, Nikola Pavlica, Soka Pavlica, Milan Pavlović, Milka Pavlović, Anđelka Pantelić, Milan Pantelić, Mirjana Pantelić, Ljubica Panjević, Lukica Pejnović, Milan Pejnović, Mićo Pejnović, Ilija Pešut, Nikola Pjevač, Braca Plećaš, Dušan plećaš, Milan Plećaš, Mile Plećaš, Boško Popović, Boja Potkonjak, Branko Potkonjak, Milica Potkonjak, Milka Počuča, Dušan Radaković, Mile Radaković, Pantelija Radić, Gojko Radmanović, Milica Radmanović, Petar Radmanović, Anka Radović, Dragan Radović, Bogdan Rajčević, Mile Rajčević, Dragan Rakić i njegova supruga i kćerka, Milan Relić, Petar Svilar, Nikola Serdar, Boja Smiljanić, Milan Smiljanić, Stanko Smiljanić, Ljubo Stanić, Jelena Stanić, Marija Stanić, Radmila Stanić, Jovan Stanković, Bogdan Stojanović, Nikola Stojanović, Boško Tomičić, Dušanka Trifunović, Ljubica Trifunović, Pajo Ćopić, Vid Uzelac, Đuro Uzelac, Gojko Hinić, Momčilo Čipčić, Veselinka Čipčić, Milan Čubelić, Branko Štulić, Bogdan Šuput.
"Zabranjeno za pse i Srbe"
Kao što je "Glas" već pisao, dosije Gospić će sigurno još dugo biti test hrvatske javnosti. Ako ništa drugo, a ono zbog toga što je u ovim zločinima učestvovao sam državni hrvatski vrh.Naime, neposredno posle pobede HDZ na izborima u Hrvatskoj 1990. u Gospiću je počeo pritisak na srpsko stanovništvo da se iseli.
Ćirilični natpisi su izrešetani vatrenim oružjem, a potom skinuti. Gradom su, tokom jula i avgusta 1991, svakodnevno kamionom krstarili naoružani mladići koji su pevali ustaške pesme, presretali Srbe i upućivali im pretnje.
Hrvatima je preko HDZ masovno deljeno naoružanje. Počelo je miniranje srpskih kafića i trgovina. U istočnom delu Gospića, srpske kuće su masovno pljačkane i paljene, a zatim su ostaci srušenih kuća izravnati buldožerima.
Formacije MUP i ZNG opkolile su 10. septembra u Gospiću kasarnu JNA. Istovremeno, počeo je napad na kasarnu i garnizonske objekte. Vozilo koje je prevozilo hranu za vojnike u Ličkom Osiku, iako je bio dogovoren bezbedan prolaz, izrešetano je i tada je ubijen zastavnik Nikola Bačić, a vozač teško ranjen. Istog dana, u napadima iz bolnice i crkve, u krugu kasarne ubijeni su kapetan Miodrag Ostojić i poručnik Duško Mazinjanin, dok je šest vojnika JNA ranjeno.
Krajem septembra 1991. iz skloništa zgrade zvane Uglovnica, naoružani i pod maskama, upali su pripadnici MUP i ZNG. Prema podacima jugoslovenskog Komiteta za zločine, to su bili Milan Rožić, zvani Ruka, Martin Matija, zvani Irfan, Željko Bolac, Željko Žigić i Miroslav Petri, koji su u nepoznatom pravcu odveli i potom likvidirali najmanje 34 Srba. Noć koju Srbi u Gospiću i Karlobagu sigurno nikada neće zaboraviti je ona između 16. i 17. oktobra, kad je u ovim mestima uhapšeno i najverovatnije ubijeno najmanje 123 ljudi.
Iste godine, na katolički Božić, 25. decembra, pored sela Široka Kula pronađena su ugljenisana tela 15 muškaraca i devet žena. Identifikovao oh je na pravoslavnom groblju u istom mestu od 29. do 31. decembra 1991. dr Zoran Stanković, sadašnji načelnik VMA i predsednik jugoslovenskog Komiteta za ratne zločine. Od 24 leša, identifikovano je 19 Srba koji su nestali u Gospiću i dvojica iz Karlobaga. Za većinu ostalih se sumnja da su bačeni u Kotinu jamu, na četiri kilometara od glavnog puta od Gospića ka Karlobagu.
- Mnogi Srbi dobijali su otkaz na poslu, pa sam tako i ja dobio otkaz u Komunalnom preduzeću "Usluga" u Gospiću. Otkaz je takođe dobio i moj sin, da bi odmah posle toga na njegovo mesto bio primljen Hrvat, inače stariji čovek pred penzijom. U aprilu i maju 1991. otpočelo je miniranje lokala Srba u Gospiću. Srbi već tada nisu smeli da ulaze u hrvatske lokala i kafane. Na jednom od lokala čiji je vlasnik bio Hrvat pisalo je da je zabranjen ulaz za pse i Srbe. Na benzinskim pumpama, gde se uvek nalazio po jedan pripadnik policije, vlasnicima automobila - Srbima davali su samo po pet litara goriva - svedočenje Srbina iz Gospića.
MIROSLAVA CVEJIĆ, Glas Javnosti 01.10.2002
Imena hrvatskih dželata: Milan Rožić, zvani Ruka, Martin Matija, zvani Irfan, Željko Bolac, Željko Žigić i Miroslav Petri. Iste zveri su ubijale srpsku nejač i u Divoselu 1993.g.
U Beogradu su u septembru 2002 saslušavani svedoci rodbine ubijenih u Gospiću 1991. Kao što se zna, svedoci, iz straha za sopstveni život, odbijaju da svedoče u Rijeci, gde se i vodi sudski postupak za zločine protiv srpskih civila u Gospiću. Interesantno je da je Ika Šarić, sudija koji vodi proces u Rijeci, zatražila da saslušanje svedoka bude zatvoreno za javnost "radi zaštite zakonitosti postupka". Ona se nije pojavila u Beogradu, ali se zato na saslušanje svedoka akreditovalo desetak novinara iz Hrvatske.
Ubijeni i nestali u Gospiću
"Glas" donosi spisak od 170 Srba koji su u Gospiću likvidirani i nestali (opravdano se sumnja da su i oni ubijeni): Mane Bajić, Todor Banjeglav, Danica Barać, Radovan Barać, Dušan Barać, Nikola Bačić, Ankica Begić, Stojan Bogdanović, Ilija Bogić, Jovo Bogić, Rade Bogić, Milica Bogić, Jovanka Bogić, Jovo Božić, Rade Božić, Slavko Bunčić, Dane Bulj, Anica Bursać, Borka Vraneš, Dragica Vraneš, Dušanka Vraneš, Milan Vraneš, Nada Vraneš, Rastislav Vranić, Anica Vujnović, Anka Vujnović, Braco Vujnović, Đuro Vujnović, Ilija Vujnović, Iso Vujnović, Jovo Vujnović (rođen 1941), Jovo Vujnović (1935), Milan Mile Vujnović, Milan Vujnović (1971), Mile Vujnović (1925), Momčilo Vujnović, Sofija Vujnović, Boja Vunjak, Milan Vunjak, Nebojša Vunjak, Nikola Gajić, Marija Gnjatović, Grozdanović, Mile Grujičić, Zorka Desnica, Radmila Diklić, Đuro Dobrota, Branko Draganić, Milka Draganić, Dragan Đaković, Đoko Đukić, Marica Đukić, Sava Đukić, Milan Žakula, Smilja Žakula, Milan Ivanišević, Nikola Ivanišević, Branko Ivančević, Nedeljko (Iglić) Igrić, Milica Janković, Stevo Janković, Vaso Jelinić, Milun Jovičić, Milojko Jokić, Đorđe Kalanj, Mirjana Kalanj, Đoka Kalem, Perica Kalinić, Simo Kljajić, Đorđe Knežević, Milan Kovačević, Nikica Kovačević, Milorad Kordić, Dane Korica, Neđo Krajnović, Milica Krajnović, Milka Krajnović, Simo Krajnović, Branko Kuzmanović, Mišo Kuprešanin, Petar Lazić, Sofija Lončar, Dušan Mazinjanin, Kosovka Maljković Kričković, Momčilo Mandić, Ankica Marić, Boro Marić, Pajo Matić, Milan Mašić, Milivoje Mašić, Nikola Mašić, Radovan Mašić, Soka Mašić, Marija Miščević, Nikola Miščević, Stevo Milanković, Željko Mrkić, Miloš Naprta, Vlado Narančić, Mihajlo Nikolić, Iso Obradović, Mileva Orlović, Miloš Orlović, Miodrag Ostojić, Đuro Pavlica, Janko Pavlica, Milan Pavlica, Milorad Pavlica, Nada Pavlica, Nikola Pavlica, Soka Pavlica, Milan Pavlović, Milka Pavlović, Anđelka Pantelić, Milan Pantelić, Mirjana Pantelić, Ljubica Panjević, Lukica Pejnović, Milan Pejnović, Mićo Pejnović, Ilija Pešut, Nikola Pjevač, Braca Plećaš, Dušan plećaš, Milan Plećaš, Mile Plećaš, Boško Popović, Boja Potkonjak, Branko Potkonjak, Milica Potkonjak, Milka Počuča, Dušan Radaković, Mile Radaković, Pantelija Radić, Gojko Radmanović, Milica Radmanović, Petar Radmanović, Anka Radović, Dragan Radović, Bogdan Rajčević, Mile Rajčević, Dragan Rakić i njegova supruga i kćerka, Milan Relić, Petar Svilar, Nikola Serdar, Boja Smiljanić, Milan Smiljanić, Stanko Smiljanić, Ljubo Stanić, Jelena Stanić, Marija Stanić, Radmila Stanić, Jovan Stanković, Bogdan Stojanović, Nikola Stojanović, Boško Tomičić, Dušanka Trifunović, Ljubica Trifunović, Pajo Ćopić, Vid Uzelac, Đuro Uzelac, Gojko Hinić, Momčilo Čipčić, Veselinka Čipčić, Milan Čubelić, Branko Štulić, Bogdan Šuput.
"Zabranjeno za pse i Srbe"
Kao što je "Glas" već pisao, dosije Gospić će sigurno još dugo biti test hrvatske javnosti. Ako ništa drugo, a ono zbog toga što je u ovim zločinima učestvovao sam državni hrvatski vrh.Naime, neposredno posle pobede HDZ na izborima u Hrvatskoj 1990. u Gospiću je počeo pritisak na srpsko stanovništvo da se iseli.
Ćirilični natpisi su izrešetani vatrenim oružjem, a potom skinuti. Gradom su, tokom jula i avgusta 1991, svakodnevno kamionom krstarili naoružani mladići koji su pevali ustaške pesme, presretali Srbe i upućivali im pretnje.
Hrvatima je preko HDZ masovno deljeno naoružanje. Počelo je miniranje srpskih kafića i trgovina. U istočnom delu Gospića, srpske kuće su masovno pljačkane i paljene, a zatim su ostaci srušenih kuća izravnati buldožerima.
Formacije MUP i ZNG opkolile su 10. septembra u Gospiću kasarnu JNA. Istovremeno, počeo je napad na kasarnu i garnizonske objekte. Vozilo koje je prevozilo hranu za vojnike u Ličkom Osiku, iako je bio dogovoren bezbedan prolaz, izrešetano je i tada je ubijen zastavnik Nikola Bačić, a vozač teško ranjen. Istog dana, u napadima iz bolnice i crkve, u krugu kasarne ubijeni su kapetan Miodrag Ostojić i poručnik Duško Mazinjanin, dok je šest vojnika JNA ranjeno.
Krajem septembra 1991. iz skloništa zgrade zvane Uglovnica, naoružani i pod maskama, upali su pripadnici MUP i ZNG. Prema podacima jugoslovenskog Komiteta za zločine, to su bili Milan Rožić, zvani Ruka, Martin Matija, zvani Irfan, Željko Bolac, Željko Žigić i Miroslav Petri, koji su u nepoznatom pravcu odveli i potom likvidirali najmanje 34 Srba. Noć koju Srbi u Gospiću i Karlobagu sigurno nikada neće zaboraviti je ona između 16. i 17. oktobra, kad je u ovim mestima uhapšeno i najverovatnije ubijeno najmanje 123 ljudi.
Iste godine, na katolički Božić, 25. decembra, pored sela Široka Kula pronađena su ugljenisana tela 15 muškaraca i devet žena. Identifikovao oh je na pravoslavnom groblju u istom mestu od 29. do 31. decembra 1991. dr Zoran Stanković, sadašnji načelnik VMA i predsednik jugoslovenskog Komiteta za ratne zločine. Od 24 leša, identifikovano je 19 Srba koji su nestali u Gospiću i dvojica iz Karlobaga. Za većinu ostalih se sumnja da su bačeni u Kotinu jamu, na četiri kilometara od glavnog puta od Gospića ka Karlobagu.
- Mnogi Srbi dobijali su otkaz na poslu, pa sam tako i ja dobio otkaz u Komunalnom preduzeću "Usluga" u Gospiću. Otkaz je takođe dobio i moj sin, da bi odmah posle toga na njegovo mesto bio primljen Hrvat, inače stariji čovek pred penzijom. U aprilu i maju 1991. otpočelo je miniranje lokala Srba u Gospiću. Srbi već tada nisu smeli da ulaze u hrvatske lokala i kafane. Na jednom od lokala čiji je vlasnik bio Hrvat pisalo je da je zabranjen ulaz za pse i Srbe. Na benzinskim pumpama, gde se uvek nalazio po jedan pripadnik policije, vlasnicima automobila - Srbima davali su samo po pet litara goriva - svedočenje Srbina iz Gospića.
MIROSLAVA CVEJIĆ, Glas Javnosti 01.10.2002
Imena hrvatskih dželata: Milan Rožić, zvani Ruka, Martin Matija, zvani Irfan, Željko Bolac, Željko Žigić i Miroslav Petri. Iste zveri su ubijale srpsku nejač i u Divoselu 1993.g.
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
GENOCID NAD SRBIMA U MOSTARU
od Jailhouse Rock u Uto Maj 05, 2009 4:52 pm
U Šestom periodičnom izveštaju specijalnog izvestioca Komisije za ljudska prava g. Mazovjetckog se navodi:
"Broj srpskog stanovništva, koji je pred rat iznosio 30.000 sprovodjenjem etničkog čišćenja Srba u Mostaru je smanjen na samo 300''.
1. Penzionerka iz Mostara 9/94 u svojoj izjavi navodi:
...01. juna 1992. godine, ustaše su došle u naš stan u Mostaru, tukle su mene i moga muža, odneli su stvari koje su vredne, zlato, narukvice, lančiće, burme, satove, kristal, skupocenu garderobu. Sve su to radili na naše oči. Moga muža su udarali palicom od čega je padao u nesvest. Tukli su i mene. Ja sam bila operisana. Pokazala sam im ranu, ali to nije pomoglo, već su mi skinuli zavoj sa rane i stavljali u usta, pokušavajući da me zadave. Stavljali su mi zatim nož pod grlo i psovali srpsku majku. Ta mučenja su trajala do 15. jula 1992. godine.
Najteže je bilo 15. jula. Tada su nas najviše tukli i sve su nam odneli iz stana - belu tehniku, šporet, frižider, televizor, muzički stub i dvoja kola moga muža i sina. Iz stana su nam zabranjivali da izlazimo i tako smo proveli 15 dana.
01. avgusta 1992. godine, odveli su nas u logor u Vojnu bolnicu, jer su tu otvorili logor za Srbe. Toga dana su nas tukli uz najpogrdnije psovke. U ovom logoru su nas predali Ivanu Zeleniki, najokorelijem zločincu koji je mučio sve Srbe u tom logoru. Mene i moga muža tu su skinuli gole i tukli palicama. Mojem mužu je potekla krv iz glave. Mome mužu su oduzeli 700 DEM. Meni su dvojica koji su bili pored Ivana naredili da skinem venčani prsten, što sam i uradila.
U ovom logoru mene su stavili u ćeliju sa 6 žena iz Mostara srpske nacionalnosti, koje nisam pre toga poznavala. I ovde su nas mučili i pretili da će nas odvesti u logoru Ljubuški, gde je bilo mučenja s plinom i strujom. Odavde su nas odveli u Grude, gde je bio otvoren zloglasni logor za Srbe. Tamo sam videla ljude bez očiju, sa polomljenim rukama, uši odsečene. Rekli su nam: pogledajte ove ljude, tako ćemo i sa vama postupati. Neko je od njih, na to dodao da to nisu ljudi, nego srpska paščad. Pošto tu nije bilo mesta, odveli su nas u logoru Ljubuški. Tu takodje nije bilo mesta. Tu su se nalazili isključivo Srbi koje su nam pokazali. Bili su sa velikim ranama, opekotinama, bez očiju i sakati...
2. U izjavi svedok 91/94 penzioner iz Mostara, sada sa stanom u Beogradu, pored ostalog navodi:
...Dana 09. jula 1992. godine u moj stan u Mostaru u Ulici Ante Zuanića upala je patrola hrvatske Vojne policije koju je predvodio Sergej Belović. Odmah su počeli mene i ženu da tuku rukama i nogama. Priveli su nas u zgradu bivše vojne ambulante - sedište Vojne policije HOS i odmah nas razdvojili. Mene su zatvorili u jednu prostoriju u podrumu iste zgrade. Tu su me dva dana tukli navodno zbog toga što su moji sinovi, koji su se tada nalazili u Beogradu, četnici. Trećeg dana odveli su me kod Milićević Marija, koji je imao neki visoki čin u HOS-u. On je rekao da će nas smestiti u logor Dretelj, a to je kao Aušvic i da je jedini izlaz da naši sinovi daju pare da bi bili pušteni i da je cena za to 35.000 DEM. Tražio je telefon sinova u Beogradu što sam iz straha dao.
Posle nekoliko dana mi je saopštio da je sa mojim sinovima postigao sporazum i da će nas njima predati na madjarskoj granici.
Dana 13. jula 1992. godine, Milićević Mario i Marko zv. "Zeljo'' su nas kolima, preko Splita i Zagreba, doveli na madjarsku granicu kod Koprivnice. Tamo smo dobili rešenje o proterivanju. Predati smo našim sinovima na slovenačko-madjarskoj granici, pošto su od istih prethodno primili 30.000 DEM. Oni su nas posle toga upoznali da je Milićević preko telefona rekao da ćemo mi biti ubijeni ako ne dobiju pare, te su oni iz straha na tu ucenu pristali...
Navodi da je u prinudno napuštenom stanu u Mostaru ostalo stvari u vrednosti od 50.000 DEM, garaža u vrednosti 10.000 DEM u kojoj je ostalo vozilo "Lada-luks''.
3. Svedok u predmetu 92/94 pored ostalog iznosi:
Da je u Mostaru živeo od 1963. godine i radio kao poslovodja knjižare. Posle velike eksplozije cisterne u blizini kasarne 2. aprila 1992. godine, koja je prouzrokovala velike žrtve i materijalnu štetu, u Mostaru su se počele formirati vojne jedinice HVO. One su počele hapsiti gradjane srpske nacionalnosti i odvoditi u zatvor "Ćelovina'' u Šantićevoj ulici.
U maju su se pojavile oružane jedinice HOS-a u crnim uniformama. Pripadnici ovih jedinica vršili su pljačke po stanovima i odvodili u zatvor srpske porodice. Tako su dana 15. avgusta 1992. godine, u njegov stan upala 3 uniformisana HOS-ovca. Kasnije je saznao da se jedan zove Fazlagić Haris, a drugi Belović Sergej. Tražili su da se na sto stavi svo zlato, nakit i novac, pa su on i žena izvadili i na sto stavili 1 sat u vrednosti od 200 DEM, 4-5 ženskih prstena, nekoliko zlatnih narukvica, 1 zlatnu ogrlicu i 200-300 DEM. Sve je to uzeo Belović.
Njega i ženu su odveli u bivšu vojnu ambulantu, a u podrumu zgrade ambulante je bio zatvor. U jednoj prostoriji su bili muškarci, a u drugoj žene. Tu je zatekao 20-30 muškaraca. Odmah je priveden na saslušanje kod zapovednika zatvora Ive Zelenike. On se raspitivao kakvu imovinu poseduje, pa je zaključio da je cilj ispitivanja bio da se ta imovina oduzme. Zelenika je u jednom momentu dohvatio jednu sablju i prinoseći sečivo uz grlo pretio da će ga ubiti ako ne kaže gde se nalazi novac. Već prvog dana tučen je pendrecima po telu. Posle trećeg dana ispitivanja priznao je da ima još 1.100 DEM u stanu i rekao mesto gde se nalazi. Njemu i ostalim zatvorenima su pretili da će ih predati mučiteljima koji su imali nadimke "Crvenkapica'' i "Luster''. Kada bi prolazili hodnikom, stražari su ih udarali vojničkim čizmama po najosetljivijim delovima tela. Vezani po trojica lisicama, a bilo ih je 9, strpali su ih u podrum u kome je bila i njegova žena. Video je da je imala ogromne modrice po celom telu.
4. Svedok 140/94-5 na zapisniku od 13. aprila 1994. godine pored ostalog, navodi sledeće:
Od aprila 1992. godine do 18. maja iste godine, živeo je u selu Goranci. Toga dana rano ujutru selo su opkolili hrvatska i muslimanska vojska i izvodili stanovnike iz kuća. Tako su i njega izveli iz kuće i odmah vezali za banderu sa rukama na ledjima. Tukli su ga i rukama i nogama, kao i metalnom palicom po raznim delovima tela tražeći da im kaže gde se nalazi njegov sin. Sa ostalim pohvatanim seljanima su ga odveli u Mostar u zapadni logor, u podrumske prostorije fakulteta.
Govoreći o fizičkoj torturi kojoj su bili izloženi navodi: "Izvodili su jednog po jednog zatvorenika u neku prostoriju i tamo tukli po nogama i rukama nekim metalnim predmetima koji su bili ostaci eksplodirane granate minobacača sa velikim brojem oštrih delova. Kada bi se ti ljudi vraćali sa ispitivanja, bili su krvavi, unakaženi, padali u nesvest pa bi ih policajci polivali vodom da se osveste. Tako su i mene tukli kada su me izvodili, govoreći mi da sam četnik i tom prilikom udarcima u predelu lica izbili su mi u gornjoj vilici zube, i to: levu dvojku, trojku i četvorku, a sa desne strane takodje dvojku, trojku i četvorku. Tukli su me u predelu ledja, nogu, ruku, terali da klečim za vreme ispitivanja držeći ruke u vis. Od tih udaraca padao sam u nesvest''.
Dalje objašnjava da je posle tri dana prebačen u zatvor Ćelovina u kome je ostao tri meseca i gde je fizička tortura nastavljena. U ovom zatvoru su se nalazili Medan, sudija Okružnog suda u Mostaru, milicionar Dušan, M.M. i S. I., koji su se sa saslušanja vraćali premlaćeni, bili potpuno krvavi i padali su u nesvest. M.M. su polomili obe ruke i ranili vatrenim oružjem u nogu, a S. I. je od batina poludeo. Naročito su tukli pohvatane rezerviste JNA. Tako su V. T. iz Bijelog Polja kod Mostara lomili i noge i ruke, pa se posle ispitivanja nije mogao kretati. M., brata M. M. izvodili su napolje, skidali golog, vezali ruke i tukli svim mogućim sredstvima koje su imali na raspolaganju. U zatvor su ga posle toga vraćali na nosilima.
Kroz prozor zatvora video je da su noću izvodili mladje žene iz prizemlja zgrade, koje su policajci skidali nage i silovali, a potom terali da ispred nih nage šetaju. Medju tim ženama, prepoznao je suprugu bivšeg direktora "Hepok-Komerca'' koju su kasnije sa ćerkom ubili.
Na kraju navodi da mu je kuća u rodnom selu Goranci spaljena i uništena.
5. Svedok 140/94-6 na zapisniku od 12. aprila 1994. godine navodi sledeće:
...Do izbijanja ratnih sukoba 1992. godine sa mužem i dvoje dece živela sam u Mostaru, u naselju Željuša. Jednoga dana je upala muslimanska i hrvatska vojska u selo. Tom prilikom jedan čovek iz naselja čije je ime Duka, nalazio se u svom putničkom vozilu. Bila sam očevidac kada su tom vozilu prišli hrvatski i muslimanski vojnici i kad su ga zapalili. Iz tog vozila istrčao je Duka sam. Videla sam kada je prišao jedan vojnik i kada ga je zaklao na licu mesta. Duka je izgoreo u vozilu. Tom prilikom popaljene su sve srpske kuće, a srpske porodice pobegle u pravcu Nevesinja..
...U mestu prebivališta sam imala kuću dužine 12 m širine 10 m, koja je spaljena...
6. Profesor u penziji svedok 221/94-10, pored ostalog, navodi:
...Pre izbijanja oružanih sukoba, živeo sam u Nevesinju... Marta meseca 1992. godine otišao sam u JNA kao rezervni oficir i sa jedinicom otišao u "Severni logor'' u Mostaru. Dana 03. aprila 1992. godine, HOS-ovci su minirali kasarnu u Mostaru tako da su tada počeli oružani sukobi...
... Dana 16. juna 1992. godine pošli smo na pregovore sa pripadnicima HOS-a i muslimanskih snaga, i to: ja, Glavan Branko, pomoćnik komandanta Mostarske brigade za bezbednost, Johlija Novica, Avdalović Velimir i vojnik Soldo Mladen. Pre stizanja na mesto pregovora, isti oni koji su nas na pregovore pozvali, zarobili su nas i odveli u prodavnicu u Svinjarine. Tu smo zatekli aktivnog kapetana JNA, rezervnog majora JNA i grupu od 26 vojnika. U toku noći počeli su da nas vredjaju, da nam prete da će nas ubiti, da će nas zaklati, a neke su i udarali. Dobro se sećam da je vlasnik prodavnice u kojoj smo bili smešteni, krupan i debeo čovek udario nogom iz sve snage kapetana u lice, pa mu je tekla krv iz usta. Posebno su maltretirali ženu iz Mostara koja je bila zarobljena sa grupom vojnika koja je dovedena...
... Pred zoru su došli HOS-ovci i oni su nas preuzeli. Posle vezivanja nas ubacili u kamion i prebacili u Mostar u amfiteatar Mašinskog fakulteta. Ovde nam je priključen potpukovnik JNA. Kada su nas uveli u klupama za studente bilo je oko 200 uniformisanih HOS-ovaca. Skinuli su nas potpuno gole, - naterali da desnu ruku držimo uspravno u vis, da govorimo "Za dom spremni'' i da pevamo hrvatske i muslimanske pesme koje su oni govorili. Tu su nas tukli pendrecima, gumenim čekićima, nogama, na kojima su bile čizme, i rukama po svim delovima tela. Doneli su travu i naterali da je jedemo. Posle toga, vojnike koji su zarobljeni sa nama, naterali su da jedni sa drugim polno opšte. Ko to nije hteo, tukli su ga sve dok to nije učinio. Mene su pred svima primorali da sisam polni organ kapetanu. Uhvatio me za kosu, bacio na pod i nogom snažno udario po rebrima. Major je ovo morao da radi potpukovniku, a potpukovnik majoru JNA. Ova tortura je trajala oko tri puna sata, a od "degeneka'' koje sam dobio, meni su ledja i desna ruka bili potpuno crni, a isto tako bili su isprebijani i svi ostali...
... U toku torture oni su se smenjivali, pa sam u jednoj od tih grupa prepoznao Ćazima Masla iz Nevesinja, starog oko 26 godina, i on nam je komandovao da držimo uspravno ruku i pevamo muslimanske pesme...
... Odavde su nas sve prebacili u zatvor Ćelovinu. Ovde su oficire razmestili tako da je svaki bio u zasebnoj ćeliji. U toku te prve noći, čuo sam strahovite krike i jauke ljudi koje su prebijali...
... Ujutru su nas oficire vezali, strpali u prtljažnik nekog kombija i prebacili u duvansku stanicu u Metković i smestili u jednu prostoriju koja je 3 sprata ispod zemlje, hermetički zatvorena, a predvidjena je za atomsko sklonište. Ovde smo proveli 7 dana. U prostoriji veličine 2 x 1,5 m visokoj do 2 m, koja je bila hermetički zatvorena počeli smo se gušiti. Ujutru kada su vrata otvorena, mi smo bili polumrtvi usled nedostatka kiseonika. Danju kada su se nalazili u holu iznad tih prostorija dolazili su civili - najčešće pijani ljudi koji su hteli zbog nečeg da nam se svete pa su ih stražari puštali da nas tuku i prebijaju...
... Dobro se sećam da je kod nas došao Miro Mesar iz Metkovića, izvadio nož i hteo da nas kolje, ali su ga stražari sprečili i udaljili...
... Ne znam imena stražara i drugih iz zatvora. Setio sam se nekog koji je imao nadimak "Bili'', plave kose, srednje visine, koštunjav, koji je najviše tukao.
... Ženu iz Mostara izdvojili su iz grupe na starom mostu u Mostaru i kako sam kasnije saznao, odveli je u neki privatni stan gde je bila podvrgnuta masovnom silovanju. Ona je kasnije razmenjena...''
"Broj srpskog stanovništva, koji je pred rat iznosio 30.000 sprovodjenjem etničkog čišćenja Srba u Mostaru je smanjen na samo 300''.
1. Penzionerka iz Mostara 9/94 u svojoj izjavi navodi:
...01. juna 1992. godine, ustaše su došle u naš stan u Mostaru, tukle su mene i moga muža, odneli su stvari koje su vredne, zlato, narukvice, lančiće, burme, satove, kristal, skupocenu garderobu. Sve su to radili na naše oči. Moga muža su udarali palicom od čega je padao u nesvest. Tukli su i mene. Ja sam bila operisana. Pokazala sam im ranu, ali to nije pomoglo, već su mi skinuli zavoj sa rane i stavljali u usta, pokušavajući da me zadave. Stavljali su mi zatim nož pod grlo i psovali srpsku majku. Ta mučenja su trajala do 15. jula 1992. godine.
Najteže je bilo 15. jula. Tada su nas najviše tukli i sve su nam odneli iz stana - belu tehniku, šporet, frižider, televizor, muzički stub i dvoja kola moga muža i sina. Iz stana su nam zabranjivali da izlazimo i tako smo proveli 15 dana.
01. avgusta 1992. godine, odveli su nas u logor u Vojnu bolnicu, jer su tu otvorili logor za Srbe. Toga dana su nas tukli uz najpogrdnije psovke. U ovom logoru su nas predali Ivanu Zeleniki, najokorelijem zločincu koji je mučio sve Srbe u tom logoru. Mene i moga muža tu su skinuli gole i tukli palicama. Mojem mužu je potekla krv iz glave. Mome mužu su oduzeli 700 DEM. Meni su dvojica koji su bili pored Ivana naredili da skinem venčani prsten, što sam i uradila.
U ovom logoru mene su stavili u ćeliju sa 6 žena iz Mostara srpske nacionalnosti, koje nisam pre toga poznavala. I ovde su nas mučili i pretili da će nas odvesti u logoru Ljubuški, gde je bilo mučenja s plinom i strujom. Odavde su nas odveli u Grude, gde je bio otvoren zloglasni logor za Srbe. Tamo sam videla ljude bez očiju, sa polomljenim rukama, uši odsečene. Rekli su nam: pogledajte ove ljude, tako ćemo i sa vama postupati. Neko je od njih, na to dodao da to nisu ljudi, nego srpska paščad. Pošto tu nije bilo mesta, odveli su nas u logoru Ljubuški. Tu takodje nije bilo mesta. Tu su se nalazili isključivo Srbi koje su nam pokazali. Bili su sa velikim ranama, opekotinama, bez očiju i sakati...
2. U izjavi svedok 91/94 penzioner iz Mostara, sada sa stanom u Beogradu, pored ostalog navodi:
...Dana 09. jula 1992. godine u moj stan u Mostaru u Ulici Ante Zuanića upala je patrola hrvatske Vojne policije koju je predvodio Sergej Belović. Odmah su počeli mene i ženu da tuku rukama i nogama. Priveli su nas u zgradu bivše vojne ambulante - sedište Vojne policije HOS i odmah nas razdvojili. Mene su zatvorili u jednu prostoriju u podrumu iste zgrade. Tu su me dva dana tukli navodno zbog toga što su moji sinovi, koji su se tada nalazili u Beogradu, četnici. Trećeg dana odveli su me kod Milićević Marija, koji je imao neki visoki čin u HOS-u. On je rekao da će nas smestiti u logor Dretelj, a to je kao Aušvic i da je jedini izlaz da naši sinovi daju pare da bi bili pušteni i da je cena za to 35.000 DEM. Tražio je telefon sinova u Beogradu što sam iz straha dao.
Posle nekoliko dana mi je saopštio da je sa mojim sinovima postigao sporazum i da će nas njima predati na madjarskoj granici.
Dana 13. jula 1992. godine, Milićević Mario i Marko zv. "Zeljo'' su nas kolima, preko Splita i Zagreba, doveli na madjarsku granicu kod Koprivnice. Tamo smo dobili rešenje o proterivanju. Predati smo našim sinovima na slovenačko-madjarskoj granici, pošto su od istih prethodno primili 30.000 DEM. Oni su nas posle toga upoznali da je Milićević preko telefona rekao da ćemo mi biti ubijeni ako ne dobiju pare, te su oni iz straha na tu ucenu pristali...
Navodi da je u prinudno napuštenom stanu u Mostaru ostalo stvari u vrednosti od 50.000 DEM, garaža u vrednosti 10.000 DEM u kojoj je ostalo vozilo "Lada-luks''.
3. Svedok u predmetu 92/94 pored ostalog iznosi:
Da je u Mostaru živeo od 1963. godine i radio kao poslovodja knjižare. Posle velike eksplozije cisterne u blizini kasarne 2. aprila 1992. godine, koja je prouzrokovala velike žrtve i materijalnu štetu, u Mostaru su se počele formirati vojne jedinice HVO. One su počele hapsiti gradjane srpske nacionalnosti i odvoditi u zatvor "Ćelovina'' u Šantićevoj ulici.
U maju su se pojavile oružane jedinice HOS-a u crnim uniformama. Pripadnici ovih jedinica vršili su pljačke po stanovima i odvodili u zatvor srpske porodice. Tako su dana 15. avgusta 1992. godine, u njegov stan upala 3 uniformisana HOS-ovca. Kasnije je saznao da se jedan zove Fazlagić Haris, a drugi Belović Sergej. Tražili su da se na sto stavi svo zlato, nakit i novac, pa su on i žena izvadili i na sto stavili 1 sat u vrednosti od 200 DEM, 4-5 ženskih prstena, nekoliko zlatnih narukvica, 1 zlatnu ogrlicu i 200-300 DEM. Sve je to uzeo Belović.
Njega i ženu su odveli u bivšu vojnu ambulantu, a u podrumu zgrade ambulante je bio zatvor. U jednoj prostoriji su bili muškarci, a u drugoj žene. Tu je zatekao 20-30 muškaraca. Odmah je priveden na saslušanje kod zapovednika zatvora Ive Zelenike. On se raspitivao kakvu imovinu poseduje, pa je zaključio da je cilj ispitivanja bio da se ta imovina oduzme. Zelenika je u jednom momentu dohvatio jednu sablju i prinoseći sečivo uz grlo pretio da će ga ubiti ako ne kaže gde se nalazi novac. Već prvog dana tučen je pendrecima po telu. Posle trećeg dana ispitivanja priznao je da ima još 1.100 DEM u stanu i rekao mesto gde se nalazi. Njemu i ostalim zatvorenima su pretili da će ih predati mučiteljima koji su imali nadimke "Crvenkapica'' i "Luster''. Kada bi prolazili hodnikom, stražari su ih udarali vojničkim čizmama po najosetljivijim delovima tela. Vezani po trojica lisicama, a bilo ih je 9, strpali su ih u podrum u kome je bila i njegova žena. Video je da je imala ogromne modrice po celom telu.
4. Svedok 140/94-5 na zapisniku od 13. aprila 1994. godine pored ostalog, navodi sledeće:
Od aprila 1992. godine do 18. maja iste godine, živeo je u selu Goranci. Toga dana rano ujutru selo su opkolili hrvatska i muslimanska vojska i izvodili stanovnike iz kuća. Tako su i njega izveli iz kuće i odmah vezali za banderu sa rukama na ledjima. Tukli su ga i rukama i nogama, kao i metalnom palicom po raznim delovima tela tražeći da im kaže gde se nalazi njegov sin. Sa ostalim pohvatanim seljanima su ga odveli u Mostar u zapadni logor, u podrumske prostorije fakulteta.
Govoreći o fizičkoj torturi kojoj su bili izloženi navodi: "Izvodili su jednog po jednog zatvorenika u neku prostoriju i tamo tukli po nogama i rukama nekim metalnim predmetima koji su bili ostaci eksplodirane granate minobacača sa velikim brojem oštrih delova. Kada bi se ti ljudi vraćali sa ispitivanja, bili su krvavi, unakaženi, padali u nesvest pa bi ih policajci polivali vodom da se osveste. Tako su i mene tukli kada su me izvodili, govoreći mi da sam četnik i tom prilikom udarcima u predelu lica izbili su mi u gornjoj vilici zube, i to: levu dvojku, trojku i četvorku, a sa desne strane takodje dvojku, trojku i četvorku. Tukli su me u predelu ledja, nogu, ruku, terali da klečim za vreme ispitivanja držeći ruke u vis. Od tih udaraca padao sam u nesvest''.
Dalje objašnjava da je posle tri dana prebačen u zatvor Ćelovina u kome je ostao tri meseca i gde je fizička tortura nastavljena. U ovom zatvoru su se nalazili Medan, sudija Okružnog suda u Mostaru, milicionar Dušan, M.M. i S. I., koji su se sa saslušanja vraćali premlaćeni, bili potpuno krvavi i padali su u nesvest. M.M. su polomili obe ruke i ranili vatrenim oružjem u nogu, a S. I. je od batina poludeo. Naročito su tukli pohvatane rezerviste JNA. Tako su V. T. iz Bijelog Polja kod Mostara lomili i noge i ruke, pa se posle ispitivanja nije mogao kretati. M., brata M. M. izvodili su napolje, skidali golog, vezali ruke i tukli svim mogućim sredstvima koje su imali na raspolaganju. U zatvor su ga posle toga vraćali na nosilima.
Kroz prozor zatvora video je da su noću izvodili mladje žene iz prizemlja zgrade, koje su policajci skidali nage i silovali, a potom terali da ispred nih nage šetaju. Medju tim ženama, prepoznao je suprugu bivšeg direktora "Hepok-Komerca'' koju su kasnije sa ćerkom ubili.
Na kraju navodi da mu je kuća u rodnom selu Goranci spaljena i uništena.
5. Svedok 140/94-6 na zapisniku od 12. aprila 1994. godine navodi sledeće:
...Do izbijanja ratnih sukoba 1992. godine sa mužem i dvoje dece živela sam u Mostaru, u naselju Željuša. Jednoga dana je upala muslimanska i hrvatska vojska u selo. Tom prilikom jedan čovek iz naselja čije je ime Duka, nalazio se u svom putničkom vozilu. Bila sam očevidac kada su tom vozilu prišli hrvatski i muslimanski vojnici i kad su ga zapalili. Iz tog vozila istrčao je Duka sam. Videla sam kada je prišao jedan vojnik i kada ga je zaklao na licu mesta. Duka je izgoreo u vozilu. Tom prilikom popaljene su sve srpske kuće, a srpske porodice pobegle u pravcu Nevesinja..
...U mestu prebivališta sam imala kuću dužine 12 m širine 10 m, koja je spaljena...
6. Profesor u penziji svedok 221/94-10, pored ostalog, navodi:
...Pre izbijanja oružanih sukoba, živeo sam u Nevesinju... Marta meseca 1992. godine otišao sam u JNA kao rezervni oficir i sa jedinicom otišao u "Severni logor'' u Mostaru. Dana 03. aprila 1992. godine, HOS-ovci su minirali kasarnu u Mostaru tako da su tada počeli oružani sukobi...
... Dana 16. juna 1992. godine pošli smo na pregovore sa pripadnicima HOS-a i muslimanskih snaga, i to: ja, Glavan Branko, pomoćnik komandanta Mostarske brigade za bezbednost, Johlija Novica, Avdalović Velimir i vojnik Soldo Mladen. Pre stizanja na mesto pregovora, isti oni koji su nas na pregovore pozvali, zarobili su nas i odveli u prodavnicu u Svinjarine. Tu smo zatekli aktivnog kapetana JNA, rezervnog majora JNA i grupu od 26 vojnika. U toku noći počeli su da nas vredjaju, da nam prete da će nas ubiti, da će nas zaklati, a neke su i udarali. Dobro se sećam da je vlasnik prodavnice u kojoj smo bili smešteni, krupan i debeo čovek udario nogom iz sve snage kapetana u lice, pa mu je tekla krv iz usta. Posebno su maltretirali ženu iz Mostara koja je bila zarobljena sa grupom vojnika koja je dovedena...
... Pred zoru su došli HOS-ovci i oni su nas preuzeli. Posle vezivanja nas ubacili u kamion i prebacili u Mostar u amfiteatar Mašinskog fakulteta. Ovde nam je priključen potpukovnik JNA. Kada su nas uveli u klupama za studente bilo je oko 200 uniformisanih HOS-ovaca. Skinuli su nas potpuno gole, - naterali da desnu ruku držimo uspravno u vis, da govorimo "Za dom spremni'' i da pevamo hrvatske i muslimanske pesme koje su oni govorili. Tu su nas tukli pendrecima, gumenim čekićima, nogama, na kojima su bile čizme, i rukama po svim delovima tela. Doneli su travu i naterali da je jedemo. Posle toga, vojnike koji su zarobljeni sa nama, naterali su da jedni sa drugim polno opšte. Ko to nije hteo, tukli su ga sve dok to nije učinio. Mene su pred svima primorali da sisam polni organ kapetanu. Uhvatio me za kosu, bacio na pod i nogom snažno udario po rebrima. Major je ovo morao da radi potpukovniku, a potpukovnik majoru JNA. Ova tortura je trajala oko tri puna sata, a od "degeneka'' koje sam dobio, meni su ledja i desna ruka bili potpuno crni, a isto tako bili su isprebijani i svi ostali...
... U toku torture oni su se smenjivali, pa sam u jednoj od tih grupa prepoznao Ćazima Masla iz Nevesinja, starog oko 26 godina, i on nam je komandovao da držimo uspravno ruku i pevamo muslimanske pesme...
... Odavde su nas sve prebacili u zatvor Ćelovinu. Ovde su oficire razmestili tako da je svaki bio u zasebnoj ćeliji. U toku te prve noći, čuo sam strahovite krike i jauke ljudi koje su prebijali...
... Ujutru su nas oficire vezali, strpali u prtljažnik nekog kombija i prebacili u duvansku stanicu u Metković i smestili u jednu prostoriju koja je 3 sprata ispod zemlje, hermetički zatvorena, a predvidjena je za atomsko sklonište. Ovde smo proveli 7 dana. U prostoriji veličine 2 x 1,5 m visokoj do 2 m, koja je bila hermetički zatvorena počeli smo se gušiti. Ujutru kada su vrata otvorena, mi smo bili polumrtvi usled nedostatka kiseonika. Danju kada su se nalazili u holu iznad tih prostorija dolazili su civili - najčešće pijani ljudi koji su hteli zbog nečeg da nam se svete pa su ih stražari puštali da nas tuku i prebijaju...
... Dobro se sećam da je kod nas došao Miro Mesar iz Metkovića, izvadio nož i hteo da nas kolje, ali su ga stražari sprečili i udaljili...
... Ne znam imena stražara i drugih iz zatvora. Setio sam se nekog koji je imao nadimak "Bili'', plave kose, srednje visine, koštunjav, koji je najviše tukao.
... Ženu iz Mostara izdvojili su iz grupe na starom mostu u Mostaru i kako sam kasnije saznao, odveli je u neki privatni stan gde je bila podvrgnuta masovnom silovanju. Ona je kasnije razmenjena...''
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Re: GENOCID NAD SRBIMA U MOSTARU
od Jailhouse Rock u Uto Maj 05, 2009 4:53 pm
7. Svedok 273/94, pored ostalog, navodi:
... Uhapšen sam 18. avgusta 1992. godine u Mostaru od strane trojke HOS-ovaca na čelu sa Sergijem Belovićem. Čim su upali u moj stan, počeli su odmah da me tuku, tražili su devize i zlato i pošto su me dobro pretukli pretresli su stan, odabrali ono što im se dopalo, stavili u jedan paket težine oko 15 kgr koji sam ja morao da nosim. Odveli su me u zatvor u bivšoj vojnoj ambulanti gde sam bio od 18-25. avgusta 1992. godine u prostoriji zatvora koja je služila za mučenje Srba i koju su zvali "Mala Srbija''. Tukli su me čime su stigli: drvenim palicama, čizmama. Ta tuča trajala je oko 5 sati i ja sam bio ošamućen. Tražili su samo da im kažem gde sam sakrio zlato i devize koje nisu pronašli u mom stanu...
... U sobi zv. "Mala Srbija'' tada su se nalazila dva brata, sin jednog od njih, te više lica srpske nacionalnosti iz Mostara i okoline (čija imena navodi).
U prostoriji preko puta, bile su zatvorene žene srpske nacionalnosti.
Za tih nedelju dana boravka u tom zatvoru, ja sam svake noći bio tučen. Tukli su me svuda po telu. Više rebara mi je slomljeno. Sav sam bio u modricama, ruke uopšte nisam mogao da podignem, nisam mogao da hodam. Mene su nazivali "gumeni Srbin'' zbog toga što sam izdržao toliko velike batine...
Iz prostorije u kojoj su bile smeštene žene svake noći čula se vriska...
Nas su najviše tukli:
1. Martinović Vinko, zv. "Štela'',
2. Kapetanović Sead, za koga su govorili da je šef policije,
3. Zelenina Ivan, upravnik zatvora,
4. Boris, Hrvat zvani "Sova'', koji se posebno isticao u noćnim tučama,
5. Dugalić zv. "Luster'', koji je držao piljarnicu,
6. Čomić Mesuta, zv. "Mensa'',
7. Čomićev sin star oko 20 godina...
... U Mostaru sam imao stan i stvari u njemu u vrednosti od 250.000 DEM, što mi je sve opljačkano. Imao sam kolekciju kožne galanterije firme čiji sam trgovački putnik bio u vrednosti od 20.000 DEM - uzoraka svile u vrednosti od 5.000 DEM''.
8. Svedok 295/94-2 08. jula 1994. godine, pored ostalog je naveo da je:
...Dana 07. jula 1992. godine priveden na Ekonomski fakultet u Mostaru gde je saslušan, a zatim smešten u zatvor u Ulici Alekse Šantića, gde je zatekao oko 20 lica srpske nacionalnosti, uglavnom civilnih lica. U zatvoru su često bili izloženi maltretiranju od strane pojedinaca koji su ih tukli rukama i nogama po raznim delovima tela za vreme obavljanja napornih fizičkih radova. Upravnik ovog zatvora je bio Nikolić Pero, koji je pre toga bio direktor preduzeća "Parkovi'' u Mostaru. Jedan od zapovednika u zatvoru je bio Peko Ante, ranije tržišni inspektori. U ovom zatvoru je bio oko 2 meseca, a zatim prebačen u zatvor u Rodoč gde je ostao do 31. oktobra 1992. godine kada je sa grupom zarobljenika razmenjen i napustio Mostar. U zatvoru u Rodoču, zatvorenike je najviše fizički maltretirao čovek po imenu Ivo iz Kruševa, a pre toga je radio u preduzeću "Hercegovina'' Mostar. Supruga mu je rekla da su komšiju Ivanišević Slobu, dok je bio u zatvoru, odveli Begović Huso i Belja Azis i ubili na Bijelom Bregu...
9. Svedok 295/94, pored ostalog, navodi sledeće:
... Dana 25. maja 1992. godine u Mostaru ispred kuće gde sam stanovao, uhapšen sam od strane pripadnika HVO i odveden na Pravni fakultet. Tu sam od prisutnih prepoznao Šunjić Luku, Leko Marka, Salčine Nijaza, Babića čijeg se imena ne sećam i Pušića zapovednika policije HVO. Pušić me je saslušao i pitao zašto sam kao Srbin ostao na desnoj obali Neretve i znam li da "četnici'' ne mogu ostati tamo, jer će biti uništeni i likvidirani. Pošto sam upitan za mesto rodjenja, Pušić je rekao svojim ljudima da me odvedu da vidim svoje ljude iz Bogodola, nakon čega su me odveli u podrumsku prostoriju u kojoj sam ugledao 35-36 ljudi iz mog mesta koji su svi bili vezani jednom žicom. Bili su krvavi po licu i odelu. Vratili su me u prostoriju gde sam prethodno saslušavan. Pušić je naredio da mi stave lisice na ruke i odvedu u drugu podrumsku prostoriju, gde su me postavili na jednu stolicu i njih nekoliko počelo me tući pajserom, pendrekom i jednim debelim bakrenim kablom dužine 1 metar. Kada bi se onesvestio i pao sa stolice, polivan sam hladnom vodom da bi se osvestio, nakon čega su ponavljali na isti način. Ovo maltretiranje je sa kraćim prekidima trajalo 24 sata.
... Sutradan su me odveli u zatvor u Ćelovinu gde je zapovednik bio Peko Ante, a upravnik Nikolić Pero. Stavili su me u samicu, noću su mi vezali ruke lisicama. Svakodnevno su mi pretili, psovali četničku majku govoreći da će 1992. godina biti mnogo gora za Srbe nego 1941. godina...
... Nakon 7 dana, vraćen sam u Vojnu policiju gde sam ponovo maltretiran. Kada su 4 pripadnika Vojne policije došla kod mene u samicu bio sam siguran da me vode da me ubiju, zbog čega sam pružio otpor. Medjutim, nešto kasnije došlo je njih devetorica naoružanih, pa kako nisam hteo da krenem sa njima, pucali su u plafon, a zatim u mene kojom prilikom sam ranjen u desno rame i levu nogu. Zbog velikog krvarenja izgubio sam svest tako da sam došao sebi u zgradi gde je smeštena Vojna policija. Tada sam prepoznao pripadnike policije Babića, Šunjić Luku i Juru. Oni su počeli da me tuku bakrenim kablom, a ruke su mi bile vezane lisicama. Kako su me ovim kablom tukli uglavnom po rukama, prelomili su mi iste u predelu iznad oba zgloba. Od bola sam se onesvestio. Kada sam došao sebi video sam da sam sav krvav.
Sutradan je lekar konstatovao prelom na obe ruke. Ponovo su me odveli u zatvor "Ćelovinu'', u samicu gde sam zadržan punih 90 dana. Svaka 2-3 dana obilazio me je zatvorski lekar koji je konstatovao prelom 6 rebara, povredu lobanje u potiljačnom delu i prelom obe ruke...
... Za vreme mog boravka u zatvoru, moja supruga i dvoje maloletne dece su se nalazili u našem stanu u Mostaru, praktično u kućnom pritvoru, nisu smeli da napuštaju stan, jer im je to bilo zabranjeno. U tom vremenu, pripadnici HVO i HOS-a su 6 puta dolazili i vršili pretres stana i uzeli vredne stvari kao TV-aparat, video-rikorder, kasetofon, zlatni nakit i novac, a sa vrata moje dece su trgali zlatne lančiće...
... Osim pripadnika vojne policije, zatvorenike su maltretirali radnici obezbedjenja u zatvoru Skender Ivan, Skender Jure, Puce Helmut, Peko Ante, Puce Nikola, Bukovac Ante i drugi.''
10. Svedok 295/94-9, pored ostalog, navodi:
... Ja sam rodjen, i sve do izbijanja ovog rata, živeo sam u selu Bogodol, Mesna zajednica Goranci, opština Mostar. U celoj mesnoj zajednici je bilo oko 40 srpskih domaćinstava...
... U II svetskom ratu, tačnije na Vidovdan 28. juna 1941. godine, iz sela u Lišticu bilo je odvedeno 90 ljudi i smešteno u školu. Za njima su pošle 4 žene da im odnesu hranu. Medjutim, u mestu Gradac kod Lištice, ubijene su ove 4 žene i 6 ljudi od ovih 90. Ove 4 žene i 6 ljudi ubile su lokalne ustaše. Preostalih 84, spasio je tamošnji fratar po imenu Damnjan. Nakon ovoga, u selo Gorance pozvani su svi Srbi iz našeg sela da dodju i da prime katoličku veru. Mnogi ljudi se nisu odazvali ovom pozivu. Po priči moje majke, za vreme trajanja mise u crkvi u Gorancima došle su ustaše i odvele 45 Srba i ni danas niko ne zna gde su ubijeni...
... Dana 03. ili 04 aprila 1992. godine u Mostaru je eksplodirala cisterna i uništena je kasarna JNA. U selu se počela osećati napetost, ali nas niko nije dirao do 18.04. 1992. godine. Oko 4 sata ujutru, u moju kuću je ušlo 6 naoružanih ustaša i odvelo me u Mostar u nekadašnju kasarnu "Zapadni Logor''. Tamo sam doveden u štab HVO, čiji je komandir Vojne policije bio čovek po imenu Džida. On je naredio da me vode u podrum gde sam zatekao 20 ljudi iz moga sela - svi isprebijani i krvavi. Tada je neko od ustaša pitao ko je bio organizator naoružavanja sela i tada su rekli da sam to bio ja. Odmah su me odveli na sprat gde je bilo 5-6 ljudi, medju njima i Džida, koji su me tukli da sam bio sav modar. Vratili su me u podrum gde su nas 3 dana i tri noći tukli, sve po naredbi ovog Džide. Posle toga smo svi odvedeni u Centralni zatvor u Mostaru u Ulici Alekse Šantića...
... Pored mene, u zatvor je odvedeno i 18 meštana Bogodola. Ovde su nas tukli naročito mene i mog komšiju. Najviše su nas tukli Džido, Puce Nikola i neki Viktor. Upravnik ovog zatvora je bio Nikolić Pero zv. "Pepa", a zamenik Peko Ante. Deset dana nakon našeg dolaska u Centralni zatvor, dovedena je još jedna grupa Srba, od 10 ljudi.
... Jednom prilikom, mene i još 2 Srbina odveli su na aerodrom gde su nas toliko tukli da su jednom slomili ruku. Jedan čovek iz IV bojne iz mesta Kruševo, udario ga je metalnom šipkom.
... Ja sam u zatvoru u Mostaru ostao do 30. oktobra 1992. godine. Pre toga je bila razmena 03. avgusta 1992. godine. Tada je svim Srbima u selu Bogodola rečeno da se skupe kod crkve i da sa sobom ponesu lični prtljag. Autobusom su prebačeni u vojni logor u Mostar gde je 6 odraslih muškaraca i jedna devojka zadržano u zatvoru. Ostali su autobusom odvezeni do prve borbene linije prema Nevesinju, date su im bele zastave i oni su prešli na srpsku teritoriju. Tako da je selo Bogodol ostalo bez ijednog Srbina - jednostavno Srbi su proterani iz ovog sela...
... U grupi od 20-tak, po rasporedu rada, išli smo u srpsko selo Raštane koje je bilo iseljeno. Tu smo skidali crep, krovnu konstrukciju i stolariju sa srpskih kuća, što je odvoženo u Čitluk, Lišticu, Mostar i druga mesta...
... Ja znam žene koje su silovane. U zatvoru su bile mnoge žene iz Mostara i okolnih sela, ali to ne smeju da kažu.
... u drugoj polovini septembra 1992. godine, došli su iz Vojne policije Šunjić Jure, Babić Dževad i Skender Puce i tražili 10 radnika. Ne govoreći gde nas vode poveli su mene i još četvoricu Srba i odveli nas u Vojnu policiju na fakultet gde je pre toga u krug pala granata od koje su poginula 2 hrvatska vojnika. Tada se nagadjalo čija bi granata mogla biti, pa je bila varijanta da je srpska, ali se govorilo i da su Hrvati sami pucali. Nama su naredili da sakupljamo raskomadane delove tela. Kada smo mi to počeli skupljati, prisutnih 50-60 vojnika su nas počeli besomučno tući drvenim motkama, kundacima od pušaka, tako da su tom prilikom slomili ruku jednom Srbinu, a ja sam bez svesti donet u logor gde tadašnji zamenik komandanta logora Peko Ante nije dozvolio da mi se ukaže lekarska pomoć. Sutradan, kad sam došao svesti, glava mi je bila toliko otečena da se nisam mogao prepoznati...
... šef vojne policije se zvao Džidić Željko iz Cima, predgradja Mostara. On je sam tukao i maltretirao ljude. Bio je vatreni ustaša i sve što se dešavalo bilo je po njegovoj naredbi, uz njegovo odobrenje i znanje. Pored njega, u maltretiranju ljudi isticao se Martinović Zoran''.
11. Svedok 295/94-14 iznosi:
Pre izbijanja sukoba, živeo je u Gorancima. Lišen je slobode kao civilno lice 18. maja 1992. godine od strane HVO zajedno sa ocem i odveden u Mostar. Tada su pokupili sve muškarce iznad 18 godina starosti, bez navodjenja bilo kakvih razloga.
Još u selu su ih tukli pendrecima i kundacima. Bili su smešteni u podrume fakulteta pod Bijelim Brijegom gde su ostali 3 dana. Ovde je bilo zatvorenika i iz drugih sela isključivo srpske nacionalnosti. Tukli su ih bez ikakvog obrazloženja. Iz Bogodola i Goranaca su proterani stariji ljudi, žene i deca, tako da su ostala potpuno prazna.
12. Svedok 473/94-31 u zapisniku od 30. septembra 1994. godine, pored ostalog, iznosi sledeće:
Kada je došlo do oružanih sukoba sa suprugom i kćerkom i dalje su ostali u Mostaru, pošto su komšije Hrvati i muslimani garantovali bezbednost.
Medjutim, noću 10. jula 1992. godine, uhapšena je sa sa suprugom i odvedena u sedište HOS-a u Mostar gde ih je saslušao Zelenika Ivo. Za vreme saslušanja nju je udario dva puta palicom po ledjima. Okrivljivao je da joj je brat četnik. U zatvoru HOS-a su proveli 3 dana. U jednoj maloj prostoriji bilo je 16 žena srpske nacionalnosti. Seća se imena nekih tih zatvorenih žena. Zapovedenik zatvora je bio Martinović Vinko zv. "Štela''.
13. Svedok 440/94-41, iznosi sledeće:
Do početka ratnih sukoba živeo je u Mostaru sa suprugom i ćerkom - sve do 1. avgusta 1992. godine. Osećala se napetost i ispoljavanje mržnje naročito muslimana prema Srbima, koji su govorili da Srbi moraju biti proterani preko Drine. Dalje navodi:
"Kada je došlo do miniranja cisterne ispred kasarne JNA, počela su intenzivna hapšenja Srba u Mostaru, a ta hapšenja vršili su hrvatski vojnici koji su bili svrstani u jedinice HVO i muslimanske "Zelene beretke''. Uhapšen sam 15. ili 16. juna 1992. godine od strane vojnika HVO i odveden u podrumske prostorije Pravnog fakulteta u Mostaru. Prilikom hapšenja, vojnici HVO vezali su me, a zatim tukli nogama i rukama i nekim kablovima koji su bili presvučeni gumenom zaštitom. Tukli su me po raznim delovima tela, a posebno u predelu grudi. Usled udaraca pesnicama u predelu glave, a i nogama, lice mi je bilo toliko natečeno da nisam video ni na jedno oko. U prostorijama Pravnog fakulteta u koje sam priveden, mene su vezali lisicama, a potom preko cevi od parnog grejanja sam obešen, i u tom položaju bio celu noć. Tako su bili i svi ostali pritvorenici povešani...
... Video sam da je jedan mladji čovek imao prebijene obe ruke, koje su visile preko lisica sa kojima je bio vezan. U drugim prostorijama je bilo oko 30 ljudi i svi su bili srpske nacionalnosti. Mene su tukli dok sam visio, a i ostale, sa komadima gumenog kabla, dužine 60-70 cm. Visili smo tako celu noć, a sutradan su nas vodili na saslušanje. Posle saslušanja, ja sam vraćen u podrumsku prostoriju gde sam ostao još 2 dana. Za vreme boravka u toj prostoriji dolazili su vojnici HVO koji su me udarali nogama i rukama, a uz sve to i kablom obloženim gumom. Tom prilikom, ja sam zadobio prelom desne ključne kosti, a izbijena su mi i 4 zuba iz gornje vilice sa desne strane...
... U septembru 1992. godine, išao sam u Hodbinu da pomognem u prevozu sena. Primetio sam tada u jednoj kući 3 leša: 2 žene i jednog muškarca, koji su bili u raspadanju. Njihova imena ne znam, ali znam da su Srbi jer je to srpsko naselje. U istom selu, ispred srpske kuće Glavaša video sam ubijenu majku i njene dve ćerke, čiji su leševi bili isečeni i izmasakrirani. Od Hrvata iz tog sela saznao sam da su te žene najpre silovane, a potom su ih ubili i izmasakrirali muslimani Demirovići. U julu, Hrvati su pričali da je Martin Bošković iz naselja Buna bacio u vatru živu Stanu Knežević, Srpkinju iz Hodbine i da je isti toga dana zapalio desetak srpskih kuća. Martin Bošković je iz Paragine stranke. Hapšen je od strne HVO, ali se i sada nalazi na Buni...
14. Svedok 445/94-4, doslovno navodi sledeće:
... Mene su uhapsili u Mostaru 02. avgusta 1992. godine i sa ženom odveli u zatvor u bivšoj vojnoj ambulanti. Odveli su me kod upravnika toga zatvora koji se zove Zelenika Ivan, koji je odmah počeo da na mene viče i da me tuče. Tražio je da kažem gde su mi deca. Ja sam bezuspešno pokušavao da ga uverim da uopšte nemam dece i da to može da proveri, ali on to nije slušao već me je i dalje tukao. Odveli su me u neku drugu prostoriju gde su nastavili da me tuku pendrekom i čizmama u ledja, pa sam od bolova jaukao. Tu me je tukao neki stražar. Došao je Zelenika i doneo neki špric u kome je bila neka tečnost. Počeo je da mi preti da će mi nabiti špric u oči da bi mi na kraju prosuo tečnost iz šprica u lice. Ponovo su me tukli i vezali lisicama sa nekim Kovačevićem''.
15. Svedok 445/95-5, pored ostalog, je naveo:
Na dan 08. maja 1992. godine izvršen mu je pretres stana u Mostaru. Pripadnici HVO zabranili su do daljeg da izlazi iz kuće i da mora da se javlja na njihove telefonske pozive, što je trajalo sve do 05. jula 1992. godine kada je došla patrola i ponovo izvršila pretres stana i uzevši sve vrednije stvari u kući njega odvela u vojnu ambulantu koja je bila pretvorena u zatvor kod nekog "Štele''.
Što se tiče fizičke torture koja je nad njim primenjena u zatvoru, konkretno navodi:
... Odmah su me kod dovodjenja dočekali sa tučom i to na stepenicama. Posebno su me tukle dve devojke, a u jednoj prostoriji me je tuklo njih desetak koji su svi bili u crnim uniformama. Posle sam odveden u podrum gde je bilo 10-tak zatvorenih Srba. I tu su nas tukli. Udju, tuku te, izvode te u hodnik, pa te tuku...
16. Svedok 445/94-9, navodi:
... Na dan 02. avgusta 1992. godine, kada su zapalili crkvu u Mostaru, mene i muža su uhapsili u Ulici Krpića u Mostaru. Došla su njih četvorica sa crnim trakama oko glave i obučeni u crnu odeću. Tada su nam pokupili sve vrednosti koje smo imali: - svo zlato u vrednosti od 6.000 DEM, gotovine od 2.800 DEM i oduzeli ključ od automobila. Tu su nas, odmah u stanu, počeli udarati pendrecima po glavi...
... Odveli su nas u zatvor u vojnoj ambulanti pred upravnika Zeleniku koji je mene odmah napao da sam "četnikuša'' i počeo da me tuče. Tražio je da skinem dve zlatne burme koje sam imala na rukama. Počeo je da me tuče pendrekom po glavi, pa sam ja pala. Govorio je da neću izneti živu glavu iz Mostara. U tom zatvoru provela sam samo jednu noć, a onda su me odveli u logor...
17. Svedok 445/94-11, pored ostalog, iznosi:
... U Mostaru sam živeo od 1960. godine. Na dan 13. aprila 1992. godine, pokušao sam da iz njega izadjem, ali je sam sprečen i vraćen kući. Posle dva dana došla su uniformisana lica koja su izvršila premetačinu u stanu...
Iznoseći hapšenje i fizičku torturu koja je nad njim u zatvoru vršena, konkretno navodi:
... Na dan 18. maja 1992. godine, mene su iz stana priveli u njihovu Komandu pod Bijelim Brijegom. To je jedna velika prizemna zgrada. Odmah po privodjenju su mi oduzeli ključeve od kola i stana.
U toj zgradi oni su imali 3-4 sobe koje su bile pritvorene u zatvor. Tučom su me prebijali. Kada su me udarali puškom 19. maja, izgubio sam svest i došao svesti narednog dana.
Prebačen sam u mostarsku bolnicu na hiruško odeljenje. Imao sam trostruki prelom potkolenice leve noge, povrede u predelu desnog oka, a bila su mi i dva rebra prelomljena. Kada sam iz bolnice otpušten 9. juna 1992. godine, prebacili su me u zatvor u Ćelovinu.
U zatvoru pod Bijelim Brijegom mene su tukli Dilić Hasan koji je imao oko 25 godina, musliman Trnavac čije ime ne znam. Bilo ih je dvojica braće i mene je tukao mladji. Oni su stanovali kod fabrike duvana i radili u GP "Hercegovina''.
... U zatvoru Ćelovina glavni su bili Ante Peko "stožernik HVO i Puljić Nikola...
18. Svedok 445/94-14 u prvom delu govori o političkim prilikama koje su postojale u Mostaru pre izbijanja sukoba do svoga hapšenja.
Radio je u stanici milicije u Mostaru.
Krajem 1989. godine i početkom 1990. godine jasno su se uočavala medjunacionalna podvajanja. Iz inostranstva su stizali emigranti poznati kao pripadnici Ustaškog pokreta. Počelo je dolaziti do smene na raznim mestima, tako da su na većini značajnijih mesta postavljana lica hrvatske nacionalnosti. Hrvati su od ranije na ostrvu Pagu imali centar za obuku svih kadrova gde su pripremali ljude ne samo za rad u policijskim službama, već i u svim drugim oblastima funkcionisanja države.
Januara meseca 1992. godine, počelo se sa miniranjem objekata koje su držali Srbi. Minirani su kafići Kovačević Milana, Kukavac Jovana i još mnogih drugih.
Na dan 03. ili 04. aprila 1992. godine kod kasarne "Severni logor'' postavljena je cisterna puna eksploziva koja je aktivirana sa daljinskim upravljačem. Od eksplozije je razrušena kasarna i sve zgrade u naselju Zaluk. Poginuli su jedan vojnik i 3 civilna lica. Odmah potom 06. aprila, Hrvati su iz predela Lištice iz artiljerijskih orudja počeli gadjati ovu kasarnu i ceo kompleks zgrada u okolini, s tim što su pre toga odatle iselili sav hrvatski živalj.
Ovu akciju su organizovali Nikolić Dragan, do tada kriminalistički tehničar u SUP-u Mostar i njegov brat Pero, direktor OUR "Plastika'' u Mostaru. U akciji su učestvovali Krtalić Miro, auto-prevoznik iz Mostara, Jedvaj Branko, vozač u "Autoprevozu'' i drugi. Cisterna napunjena eksplozivom bila je vlasništvo preduzeća "Novogradnja'' iz Lištice.
Po povlačenju vojske, počeo je progon Srba. Uglavnom ih hapse Hrvati, neke ubijaju, a muslimani su tu imali sporednu ulogu.
U pogledu svog hapšenja, tretiranja zatvorenika, fizičke i psihičke torture kojoj su bili podvrgnuta, lica koja su se posebno isticala u mučenjima i oblicima nečovečnog postupanja, navodi sledeće:
... Uhapšen sam 04. maja 1992. godine i vezanog su me odveli u zgradu Ekonomskog fakulteta. Tražili su da radim u njihovoj policiji, što sam odbio. Šef njihove policije je bio Stipe Petrović, pre toga saobraćajni milicionar. Tu su bili Andjelko Lakić, Josip Marčinko, Buhač Marko, Pervan Ilija, Jure Kraljević iz okoline Imotskog i drugi...
U Ćelovini sam bio od 14. maja 1992. godine, u zgradi Okružnog zatvora. Uz povremeno odvodjenje i kraće zadržavanje u zatvorima u Lištici, Duvnu, Grudama, Ljubiškom i "Lori'' u Splitu.
Iz ovog zatvora dosta ljudi je vodjeno na rad, pa bi mnogi od njih za vreme rada dobili degeneke, jer su stražari dozvoljavali da ih pripadnici njihove vojske prebiju. Svaki dan po povratku sa posla neko je bio potpuno slomljen od batina.
Dobro se sećam da su Milošević Slavka jednom prilikom pretukli, polili naftom i zapalili.
Do 05. jula 1992. godine, često su me ispitivali i tukli pesnicama, čizmama i bezbol palicama, od kojih udaraca sam i padao. Tada su me iz zatvora prvi put izveli vezanih očiju i kolima odvezli u Lišticu. U pojedinim mestima zaustavljali su vozilo, otvarali vrata i pokazivali me gradjanima kao četničkog vojvodu. Ti gradjani bi pljuvali po meni, vredjali me i udarali. Nisam mogao ništa da vidim pošto su mi oči bile vezane.
U Lištici su me zatvorili u jednu prostoriju stanice milicije i skinuli povez sa očiju. U ovu prostoriju ubrzo je došao jedan Šiptar, kome je neko rekao da sam bio u Prištini i tukao i zlostavljao Šiptare. On me je tukao nekim kablom nešto debljim od milicijske gumene palice. Udarao me je po glavi i svim delovima tela.
U toku ove tuče izgubio sam svest i kad sam došao svesti video sam da ležim na nekom velikom stolu u podrumskim prostorijama te stanice milicije. Pored stola su stajali doktor i doktorica, navodno iz Nemačke koji su mi dali inekciju u oba ramena, pa su bolovi vrlo brzo prestali. Od ove tuče ostali su mi ožiljci. Ovaj što me je tukao star je do 30 godina visok oko 180 cm. Za njega sam saznao da je držao poslastičarnicu u Splitu i da je bio stalni pratilac Ivice Pušića - glavni za policiju HVO za zapadnu Hercegovinu. Ivica Pušić je bio glavni instruktor za obuku policajaca na ostrvu Pagu. Bio je razrok na desno oko. On me je ispitivao u zgradi ranijeg opštinskog Komiteta. Za vreme saslušanja pozivao je te su unutra ulazila 2-3 lica koja su me besomučno tukla i oboreno na pod me gazila čizmama.
Pored batina, on me je primoravao da gutam zapaljene cigarete. Mislim da je od ovog bilo još strašnije kada bi mi Ivica vezao bose noge za stolice i ruke, tako da su mi dlanovi bili okrenuti na gore, a i tabani takodje, pa me je besomučno tukao kablovima po nogama i rukama. Tabani su mi bili toliko naduvani da nisam mogao stajati.
Prilikom ovih ispitivanja, Ivica me je sa svojim pomoćnicima lisicama vešao za jednu cev od instalacije centralnog grejanja ispod plafona. Sećam se da su bile dve paralelne cevi, i to tako što bi mi lisice zakačio za svaku ruku u predelu zglavka, a drugi kraj lisica bi zakačio za te cevi, pa sam tako visio razapet. Pre toga bi me skinuli golog pa bi mi o polni organ obesio neki gvozdeni predmet koji je imao dva kraka savijeno pod uglom od 90 stepeni tako da bi oni krakovi širili moje noge, a težina vukla prema naniže. Pri svakom pomeranju osetio bih strahovite bolove u predelu polnog organa i stomaka. Tako bi visio po 3 ili 4 sata, a posle je on dolazio i ponovo me ispitivao...
Dok sam visio, usled težine tela, meni je bilo isčašeno levo rame, pa i sada njime ne mogu da se pokrećem normalno. U ovom periodu jednom prilikom me je nabio u ćošak lično Ivica, klasičnim karate udarcem, nogom iz okreta udario u predelu grudnog koša i to je ponovio dva puta na isti način, tako da mi je tom prilikom polomio rebra.
Deformacija na grudnom košu i sada mi se jasno vidi, a isto tako i ožiljci na levoj ruci iznad lakta. Srednji prst leve ruke i to kost u predelu prvog zgloba bila je slomljena.
Ivica i ta njegova ekipa prilikom tuče izbili su mi sve zube iz gornje vilice, a od nekih zuba su ostali samo parčići, što sam naknadno morao da vadim, tako da sada imam veštačku vilicu. U donjoj vilici sa leve strane mi je izbijeno četiri zuba, a cela donja vilica je pomerena u odnosu na gornju u desnu stranu, tako da usta nisam mogao da zatvaram kako treba, pa i danas pojedine reči ne mogu da izgovorim pravilno.
Odveli su me u Duvno u prostoriju gde su mi pokazali 9 unakaženih ljudi. Svi su bili u vojnim uniformama, krvavi, deformisanih lica. Toliko su bili izobličeni da im se nisu videle ruke i noge, kao da nisu ljudska stvorenja. Rekli su mi da su to sve oficiri JNA. Od mene su zahtevali da ih pogledam da li nekog od njih poznajem. Nisam mogao nikog da prepoznam pa sam im to rekao.
Primetio sam da u Duvnu ima mnogo zatvorenih Srba u zgradi za koju sam po djačkim klupama zaključio da je škola, da ih tamo tuku pošto sam svo vreme dok sam tamo bio čuo njihovu vrisku i jauke.
Sutradan su me odveli u vojni istražni zatvor "Lora'' u Splitu gde sam bio ispitivan, pa sam posle ispitivanja u Mostaru u zgradi vinarije u Ljubuškom vraćen u zatvor u Mostaru.
Početkom osmog meseca, dok sam čistio zatvorske ćelije doveli su jednog momka, pa su mu predamnom odsekli oba uva, a zatim su ga besomučno tukli nogama i bezbol palicama, pa su mu polomili kosti lobanje tako da mu je moždano tkivo izletelo napolje. Dok je ležao, gazili su ga bar pola sata, a on je već bio mrtav. Ovi koji su ubili ovog momka bili su pripadnici njihove policije u uniformama, a jedan od njih se zvao Krtalić iz Dračevice kod Mostara. Ime mu ne znam, star oko 25 godina, srednjeg rasta, dobro razvijen. Dobro sam ga upamtio pošto je u zatvor stalno dovodio jednog vučjaka.
U više navrata kada sam išao da perem ćelije, vidjao sam leševe, a sveža krv po ćelijama govorila je da se to dešavalo u toku noći.
Kada sam izašao iz zatvora, kod mene su dolazili roditelji koji se prezivaju Ljepava iz Trebinja i pokazivali sliku svoga sina starog oko 20 godina za koga su znali da je bio u zatvoru Ćelovina i pitali me za njega. Ja mislim da bi njihov sin mogao biti onaj mladić koji je predamnom ubijen.
Po mojoj oceni, u Ćelovini je moglo biti zatvoreno oko 650 Srba. Pored muškaraca bilo je i žena.
Usled ovog što sam preživeo moje fizičko i duševno zdravlje je teško narušeno. U zatvoru sam oslabio više od 30 kg. Dobio sam i šećernu bolest.
Iz Ćelovine vodili su me da vidim kako ruše našu pravoslavnu crkvu u Bjelušinama kod Mostara.
... Uhapšen sam 18. avgusta 1992. godine u Mostaru od strane trojke HOS-ovaca na čelu sa Sergijem Belovićem. Čim su upali u moj stan, počeli su odmah da me tuku, tražili su devize i zlato i pošto su me dobro pretukli pretresli su stan, odabrali ono što im se dopalo, stavili u jedan paket težine oko 15 kgr koji sam ja morao da nosim. Odveli su me u zatvor u bivšoj vojnoj ambulanti gde sam bio od 18-25. avgusta 1992. godine u prostoriji zatvora koja je služila za mučenje Srba i koju su zvali "Mala Srbija''. Tukli su me čime su stigli: drvenim palicama, čizmama. Ta tuča trajala je oko 5 sati i ja sam bio ošamućen. Tražili su samo da im kažem gde sam sakrio zlato i devize koje nisu pronašli u mom stanu...
... U sobi zv. "Mala Srbija'' tada su se nalazila dva brata, sin jednog od njih, te više lica srpske nacionalnosti iz Mostara i okoline (čija imena navodi).
U prostoriji preko puta, bile su zatvorene žene srpske nacionalnosti.
Za tih nedelju dana boravka u tom zatvoru, ja sam svake noći bio tučen. Tukli su me svuda po telu. Više rebara mi je slomljeno. Sav sam bio u modricama, ruke uopšte nisam mogao da podignem, nisam mogao da hodam. Mene su nazivali "gumeni Srbin'' zbog toga što sam izdržao toliko velike batine...
Iz prostorije u kojoj su bile smeštene žene svake noći čula se vriska...
Nas su najviše tukli:
1. Martinović Vinko, zv. "Štela'',
2. Kapetanović Sead, za koga su govorili da je šef policije,
3. Zelenina Ivan, upravnik zatvora,
4. Boris, Hrvat zvani "Sova'', koji se posebno isticao u noćnim tučama,
5. Dugalić zv. "Luster'', koji je držao piljarnicu,
6. Čomić Mesuta, zv. "Mensa'',
7. Čomićev sin star oko 20 godina...
... U Mostaru sam imao stan i stvari u njemu u vrednosti od 250.000 DEM, što mi je sve opljačkano. Imao sam kolekciju kožne galanterije firme čiji sam trgovački putnik bio u vrednosti od 20.000 DEM - uzoraka svile u vrednosti od 5.000 DEM''.
8. Svedok 295/94-2 08. jula 1994. godine, pored ostalog je naveo da je:
...Dana 07. jula 1992. godine priveden na Ekonomski fakultet u Mostaru gde je saslušan, a zatim smešten u zatvor u Ulici Alekse Šantića, gde je zatekao oko 20 lica srpske nacionalnosti, uglavnom civilnih lica. U zatvoru su često bili izloženi maltretiranju od strane pojedinaca koji su ih tukli rukama i nogama po raznim delovima tela za vreme obavljanja napornih fizičkih radova. Upravnik ovog zatvora je bio Nikolić Pero, koji je pre toga bio direktor preduzeća "Parkovi'' u Mostaru. Jedan od zapovednika u zatvoru je bio Peko Ante, ranije tržišni inspektori. U ovom zatvoru je bio oko 2 meseca, a zatim prebačen u zatvor u Rodoč gde je ostao do 31. oktobra 1992. godine kada je sa grupom zarobljenika razmenjen i napustio Mostar. U zatvoru u Rodoču, zatvorenike je najviše fizički maltretirao čovek po imenu Ivo iz Kruševa, a pre toga je radio u preduzeću "Hercegovina'' Mostar. Supruga mu je rekla da su komšiju Ivanišević Slobu, dok je bio u zatvoru, odveli Begović Huso i Belja Azis i ubili na Bijelom Bregu...
9. Svedok 295/94, pored ostalog, navodi sledeće:
... Dana 25. maja 1992. godine u Mostaru ispred kuće gde sam stanovao, uhapšen sam od strane pripadnika HVO i odveden na Pravni fakultet. Tu sam od prisutnih prepoznao Šunjić Luku, Leko Marka, Salčine Nijaza, Babića čijeg se imena ne sećam i Pušića zapovednika policije HVO. Pušić me je saslušao i pitao zašto sam kao Srbin ostao na desnoj obali Neretve i znam li da "četnici'' ne mogu ostati tamo, jer će biti uništeni i likvidirani. Pošto sam upitan za mesto rodjenja, Pušić je rekao svojim ljudima da me odvedu da vidim svoje ljude iz Bogodola, nakon čega su me odveli u podrumsku prostoriju u kojoj sam ugledao 35-36 ljudi iz mog mesta koji su svi bili vezani jednom žicom. Bili su krvavi po licu i odelu. Vratili su me u prostoriju gde sam prethodno saslušavan. Pušić je naredio da mi stave lisice na ruke i odvedu u drugu podrumsku prostoriju, gde su me postavili na jednu stolicu i njih nekoliko počelo me tući pajserom, pendrekom i jednim debelim bakrenim kablom dužine 1 metar. Kada bi se onesvestio i pao sa stolice, polivan sam hladnom vodom da bi se osvestio, nakon čega su ponavljali na isti način. Ovo maltretiranje je sa kraćim prekidima trajalo 24 sata.
... Sutradan su me odveli u zatvor u Ćelovinu gde je zapovednik bio Peko Ante, a upravnik Nikolić Pero. Stavili su me u samicu, noću su mi vezali ruke lisicama. Svakodnevno su mi pretili, psovali četničku majku govoreći da će 1992. godina biti mnogo gora za Srbe nego 1941. godina...
... Nakon 7 dana, vraćen sam u Vojnu policiju gde sam ponovo maltretiran. Kada su 4 pripadnika Vojne policije došla kod mene u samicu bio sam siguran da me vode da me ubiju, zbog čega sam pružio otpor. Medjutim, nešto kasnije došlo je njih devetorica naoružanih, pa kako nisam hteo da krenem sa njima, pucali su u plafon, a zatim u mene kojom prilikom sam ranjen u desno rame i levu nogu. Zbog velikog krvarenja izgubio sam svest tako da sam došao sebi u zgradi gde je smeštena Vojna policija. Tada sam prepoznao pripadnike policije Babića, Šunjić Luku i Juru. Oni su počeli da me tuku bakrenim kablom, a ruke su mi bile vezane lisicama. Kako su me ovim kablom tukli uglavnom po rukama, prelomili su mi iste u predelu iznad oba zgloba. Od bola sam se onesvestio. Kada sam došao sebi video sam da sam sav krvav.
Sutradan je lekar konstatovao prelom na obe ruke. Ponovo su me odveli u zatvor "Ćelovinu'', u samicu gde sam zadržan punih 90 dana. Svaka 2-3 dana obilazio me je zatvorski lekar koji je konstatovao prelom 6 rebara, povredu lobanje u potiljačnom delu i prelom obe ruke...
... Za vreme mog boravka u zatvoru, moja supruga i dvoje maloletne dece su se nalazili u našem stanu u Mostaru, praktično u kućnom pritvoru, nisu smeli da napuštaju stan, jer im je to bilo zabranjeno. U tom vremenu, pripadnici HVO i HOS-a su 6 puta dolazili i vršili pretres stana i uzeli vredne stvari kao TV-aparat, video-rikorder, kasetofon, zlatni nakit i novac, a sa vrata moje dece su trgali zlatne lančiće...
... Osim pripadnika vojne policije, zatvorenike su maltretirali radnici obezbedjenja u zatvoru Skender Ivan, Skender Jure, Puce Helmut, Peko Ante, Puce Nikola, Bukovac Ante i drugi.''
10. Svedok 295/94-9, pored ostalog, navodi:
... Ja sam rodjen, i sve do izbijanja ovog rata, živeo sam u selu Bogodol, Mesna zajednica Goranci, opština Mostar. U celoj mesnoj zajednici je bilo oko 40 srpskih domaćinstava...
... U II svetskom ratu, tačnije na Vidovdan 28. juna 1941. godine, iz sela u Lišticu bilo je odvedeno 90 ljudi i smešteno u školu. Za njima su pošle 4 žene da im odnesu hranu. Medjutim, u mestu Gradac kod Lištice, ubijene su ove 4 žene i 6 ljudi od ovih 90. Ove 4 žene i 6 ljudi ubile su lokalne ustaše. Preostalih 84, spasio je tamošnji fratar po imenu Damnjan. Nakon ovoga, u selo Gorance pozvani su svi Srbi iz našeg sela da dodju i da prime katoličku veru. Mnogi ljudi se nisu odazvali ovom pozivu. Po priči moje majke, za vreme trajanja mise u crkvi u Gorancima došle su ustaše i odvele 45 Srba i ni danas niko ne zna gde su ubijeni...
... Dana 03. ili 04 aprila 1992. godine u Mostaru je eksplodirala cisterna i uništena je kasarna JNA. U selu se počela osećati napetost, ali nas niko nije dirao do 18.04. 1992. godine. Oko 4 sata ujutru, u moju kuću je ušlo 6 naoružanih ustaša i odvelo me u Mostar u nekadašnju kasarnu "Zapadni Logor''. Tamo sam doveden u štab HVO, čiji je komandir Vojne policije bio čovek po imenu Džida. On je naredio da me vode u podrum gde sam zatekao 20 ljudi iz moga sela - svi isprebijani i krvavi. Tada je neko od ustaša pitao ko je bio organizator naoružavanja sela i tada su rekli da sam to bio ja. Odmah su me odveli na sprat gde je bilo 5-6 ljudi, medju njima i Džida, koji su me tukli da sam bio sav modar. Vratili su me u podrum gde su nas 3 dana i tri noći tukli, sve po naredbi ovog Džide. Posle toga smo svi odvedeni u Centralni zatvor u Mostaru u Ulici Alekse Šantića...
... Pored mene, u zatvor je odvedeno i 18 meštana Bogodola. Ovde su nas tukli naročito mene i mog komšiju. Najviše su nas tukli Džido, Puce Nikola i neki Viktor. Upravnik ovog zatvora je bio Nikolić Pero zv. "Pepa", a zamenik Peko Ante. Deset dana nakon našeg dolaska u Centralni zatvor, dovedena je još jedna grupa Srba, od 10 ljudi.
... Jednom prilikom, mene i još 2 Srbina odveli su na aerodrom gde su nas toliko tukli da su jednom slomili ruku. Jedan čovek iz IV bojne iz mesta Kruševo, udario ga je metalnom šipkom.
... Ja sam u zatvoru u Mostaru ostao do 30. oktobra 1992. godine. Pre toga je bila razmena 03. avgusta 1992. godine. Tada je svim Srbima u selu Bogodola rečeno da se skupe kod crkve i da sa sobom ponesu lični prtljag. Autobusom su prebačeni u vojni logor u Mostar gde je 6 odraslih muškaraca i jedna devojka zadržano u zatvoru. Ostali su autobusom odvezeni do prve borbene linije prema Nevesinju, date su im bele zastave i oni su prešli na srpsku teritoriju. Tako da je selo Bogodol ostalo bez ijednog Srbina - jednostavno Srbi su proterani iz ovog sela...
... U grupi od 20-tak, po rasporedu rada, išli smo u srpsko selo Raštane koje je bilo iseljeno. Tu smo skidali crep, krovnu konstrukciju i stolariju sa srpskih kuća, što je odvoženo u Čitluk, Lišticu, Mostar i druga mesta...
... Ja znam žene koje su silovane. U zatvoru su bile mnoge žene iz Mostara i okolnih sela, ali to ne smeju da kažu.
... u drugoj polovini septembra 1992. godine, došli su iz Vojne policije Šunjić Jure, Babić Dževad i Skender Puce i tražili 10 radnika. Ne govoreći gde nas vode poveli su mene i još četvoricu Srba i odveli nas u Vojnu policiju na fakultet gde je pre toga u krug pala granata od koje su poginula 2 hrvatska vojnika. Tada se nagadjalo čija bi granata mogla biti, pa je bila varijanta da je srpska, ali se govorilo i da su Hrvati sami pucali. Nama su naredili da sakupljamo raskomadane delove tela. Kada smo mi to počeli skupljati, prisutnih 50-60 vojnika su nas počeli besomučno tući drvenim motkama, kundacima od pušaka, tako da su tom prilikom slomili ruku jednom Srbinu, a ja sam bez svesti donet u logor gde tadašnji zamenik komandanta logora Peko Ante nije dozvolio da mi se ukaže lekarska pomoć. Sutradan, kad sam došao svesti, glava mi je bila toliko otečena da se nisam mogao prepoznati...
... šef vojne policije se zvao Džidić Željko iz Cima, predgradja Mostara. On je sam tukao i maltretirao ljude. Bio je vatreni ustaša i sve što se dešavalo bilo je po njegovoj naredbi, uz njegovo odobrenje i znanje. Pored njega, u maltretiranju ljudi isticao se Martinović Zoran''.
11. Svedok 295/94-14 iznosi:
Pre izbijanja sukoba, živeo je u Gorancima. Lišen je slobode kao civilno lice 18. maja 1992. godine od strane HVO zajedno sa ocem i odveden u Mostar. Tada su pokupili sve muškarce iznad 18 godina starosti, bez navodjenja bilo kakvih razloga.
Još u selu su ih tukli pendrecima i kundacima. Bili su smešteni u podrume fakulteta pod Bijelim Brijegom gde su ostali 3 dana. Ovde je bilo zatvorenika i iz drugih sela isključivo srpske nacionalnosti. Tukli su ih bez ikakvog obrazloženja. Iz Bogodola i Goranaca su proterani stariji ljudi, žene i deca, tako da su ostala potpuno prazna.
12. Svedok 473/94-31 u zapisniku od 30. septembra 1994. godine, pored ostalog, iznosi sledeće:
Kada je došlo do oružanih sukoba sa suprugom i kćerkom i dalje su ostali u Mostaru, pošto su komšije Hrvati i muslimani garantovali bezbednost.
Medjutim, noću 10. jula 1992. godine, uhapšena je sa sa suprugom i odvedena u sedište HOS-a u Mostar gde ih je saslušao Zelenika Ivo. Za vreme saslušanja nju je udario dva puta palicom po ledjima. Okrivljivao je da joj je brat četnik. U zatvoru HOS-a su proveli 3 dana. U jednoj maloj prostoriji bilo je 16 žena srpske nacionalnosti. Seća se imena nekih tih zatvorenih žena. Zapovedenik zatvora je bio Martinović Vinko zv. "Štela''.
13. Svedok 440/94-41, iznosi sledeće:
Do početka ratnih sukoba živeo je u Mostaru sa suprugom i ćerkom - sve do 1. avgusta 1992. godine. Osećala se napetost i ispoljavanje mržnje naročito muslimana prema Srbima, koji su govorili da Srbi moraju biti proterani preko Drine. Dalje navodi:
"Kada je došlo do miniranja cisterne ispred kasarne JNA, počela su intenzivna hapšenja Srba u Mostaru, a ta hapšenja vršili su hrvatski vojnici koji su bili svrstani u jedinice HVO i muslimanske "Zelene beretke''. Uhapšen sam 15. ili 16. juna 1992. godine od strane vojnika HVO i odveden u podrumske prostorije Pravnog fakulteta u Mostaru. Prilikom hapšenja, vojnici HVO vezali su me, a zatim tukli nogama i rukama i nekim kablovima koji su bili presvučeni gumenom zaštitom. Tukli su me po raznim delovima tela, a posebno u predelu grudi. Usled udaraca pesnicama u predelu glave, a i nogama, lice mi je bilo toliko natečeno da nisam video ni na jedno oko. U prostorijama Pravnog fakulteta u koje sam priveden, mene su vezali lisicama, a potom preko cevi od parnog grejanja sam obešen, i u tom položaju bio celu noć. Tako su bili i svi ostali pritvorenici povešani...
... Video sam da je jedan mladji čovek imao prebijene obe ruke, koje su visile preko lisica sa kojima je bio vezan. U drugim prostorijama je bilo oko 30 ljudi i svi su bili srpske nacionalnosti. Mene su tukli dok sam visio, a i ostale, sa komadima gumenog kabla, dužine 60-70 cm. Visili smo tako celu noć, a sutradan su nas vodili na saslušanje. Posle saslušanja, ja sam vraćen u podrumsku prostoriju gde sam ostao još 2 dana. Za vreme boravka u toj prostoriji dolazili su vojnici HVO koji su me udarali nogama i rukama, a uz sve to i kablom obloženim gumom. Tom prilikom, ja sam zadobio prelom desne ključne kosti, a izbijena su mi i 4 zuba iz gornje vilice sa desne strane...
... U septembru 1992. godine, išao sam u Hodbinu da pomognem u prevozu sena. Primetio sam tada u jednoj kući 3 leša: 2 žene i jednog muškarca, koji su bili u raspadanju. Njihova imena ne znam, ali znam da su Srbi jer je to srpsko naselje. U istom selu, ispred srpske kuće Glavaša video sam ubijenu majku i njene dve ćerke, čiji su leševi bili isečeni i izmasakrirani. Od Hrvata iz tog sela saznao sam da su te žene najpre silovane, a potom su ih ubili i izmasakrirali muslimani Demirovići. U julu, Hrvati su pričali da je Martin Bošković iz naselja Buna bacio u vatru živu Stanu Knežević, Srpkinju iz Hodbine i da je isti toga dana zapalio desetak srpskih kuća. Martin Bošković je iz Paragine stranke. Hapšen je od strne HVO, ali se i sada nalazi na Buni...
14. Svedok 445/94-4, doslovno navodi sledeće:
... Mene su uhapsili u Mostaru 02. avgusta 1992. godine i sa ženom odveli u zatvor u bivšoj vojnoj ambulanti. Odveli su me kod upravnika toga zatvora koji se zove Zelenika Ivan, koji je odmah počeo da na mene viče i da me tuče. Tražio je da kažem gde su mi deca. Ja sam bezuspešno pokušavao da ga uverim da uopšte nemam dece i da to može da proveri, ali on to nije slušao već me je i dalje tukao. Odveli su me u neku drugu prostoriju gde su nastavili da me tuku pendrekom i čizmama u ledja, pa sam od bolova jaukao. Tu me je tukao neki stražar. Došao je Zelenika i doneo neki špric u kome je bila neka tečnost. Počeo je da mi preti da će mi nabiti špric u oči da bi mi na kraju prosuo tečnost iz šprica u lice. Ponovo su me tukli i vezali lisicama sa nekim Kovačevićem''.
15. Svedok 445/95-5, pored ostalog, je naveo:
Na dan 08. maja 1992. godine izvršen mu je pretres stana u Mostaru. Pripadnici HVO zabranili su do daljeg da izlazi iz kuće i da mora da se javlja na njihove telefonske pozive, što je trajalo sve do 05. jula 1992. godine kada je došla patrola i ponovo izvršila pretres stana i uzevši sve vrednije stvari u kući njega odvela u vojnu ambulantu koja je bila pretvorena u zatvor kod nekog "Štele''.
Što se tiče fizičke torture koja je nad njim primenjena u zatvoru, konkretno navodi:
... Odmah su me kod dovodjenja dočekali sa tučom i to na stepenicama. Posebno su me tukle dve devojke, a u jednoj prostoriji me je tuklo njih desetak koji su svi bili u crnim uniformama. Posle sam odveden u podrum gde je bilo 10-tak zatvorenih Srba. I tu su nas tukli. Udju, tuku te, izvode te u hodnik, pa te tuku...
16. Svedok 445/94-9, navodi:
... Na dan 02. avgusta 1992. godine, kada su zapalili crkvu u Mostaru, mene i muža su uhapsili u Ulici Krpića u Mostaru. Došla su njih četvorica sa crnim trakama oko glave i obučeni u crnu odeću. Tada su nam pokupili sve vrednosti koje smo imali: - svo zlato u vrednosti od 6.000 DEM, gotovine od 2.800 DEM i oduzeli ključ od automobila. Tu su nas, odmah u stanu, počeli udarati pendrecima po glavi...
... Odveli su nas u zatvor u vojnoj ambulanti pred upravnika Zeleniku koji je mene odmah napao da sam "četnikuša'' i počeo da me tuče. Tražio je da skinem dve zlatne burme koje sam imala na rukama. Počeo je da me tuče pendrekom po glavi, pa sam ja pala. Govorio je da neću izneti živu glavu iz Mostara. U tom zatvoru provela sam samo jednu noć, a onda su me odveli u logor...
17. Svedok 445/94-11, pored ostalog, iznosi:
... U Mostaru sam živeo od 1960. godine. Na dan 13. aprila 1992. godine, pokušao sam da iz njega izadjem, ali je sam sprečen i vraćen kući. Posle dva dana došla su uniformisana lica koja su izvršila premetačinu u stanu...
Iznoseći hapšenje i fizičku torturu koja je nad njim u zatvoru vršena, konkretno navodi:
... Na dan 18. maja 1992. godine, mene su iz stana priveli u njihovu Komandu pod Bijelim Brijegom. To je jedna velika prizemna zgrada. Odmah po privodjenju su mi oduzeli ključeve od kola i stana.
U toj zgradi oni su imali 3-4 sobe koje su bile pritvorene u zatvor. Tučom su me prebijali. Kada su me udarali puškom 19. maja, izgubio sam svest i došao svesti narednog dana.
Prebačen sam u mostarsku bolnicu na hiruško odeljenje. Imao sam trostruki prelom potkolenice leve noge, povrede u predelu desnog oka, a bila su mi i dva rebra prelomljena. Kada sam iz bolnice otpušten 9. juna 1992. godine, prebacili su me u zatvor u Ćelovinu.
U zatvoru pod Bijelim Brijegom mene su tukli Dilić Hasan koji je imao oko 25 godina, musliman Trnavac čije ime ne znam. Bilo ih je dvojica braće i mene je tukao mladji. Oni su stanovali kod fabrike duvana i radili u GP "Hercegovina''.
... U zatvoru Ćelovina glavni su bili Ante Peko "stožernik HVO i Puljić Nikola...
18. Svedok 445/94-14 u prvom delu govori o političkim prilikama koje su postojale u Mostaru pre izbijanja sukoba do svoga hapšenja.
Radio je u stanici milicije u Mostaru.
Krajem 1989. godine i početkom 1990. godine jasno su se uočavala medjunacionalna podvajanja. Iz inostranstva su stizali emigranti poznati kao pripadnici Ustaškog pokreta. Počelo je dolaziti do smene na raznim mestima, tako da su na većini značajnijih mesta postavljana lica hrvatske nacionalnosti. Hrvati su od ranije na ostrvu Pagu imali centar za obuku svih kadrova gde su pripremali ljude ne samo za rad u policijskim službama, već i u svim drugim oblastima funkcionisanja države.
Januara meseca 1992. godine, počelo se sa miniranjem objekata koje su držali Srbi. Minirani su kafići Kovačević Milana, Kukavac Jovana i još mnogih drugih.
Na dan 03. ili 04. aprila 1992. godine kod kasarne "Severni logor'' postavljena je cisterna puna eksploziva koja je aktivirana sa daljinskim upravljačem. Od eksplozije je razrušena kasarna i sve zgrade u naselju Zaluk. Poginuli su jedan vojnik i 3 civilna lica. Odmah potom 06. aprila, Hrvati su iz predela Lištice iz artiljerijskih orudja počeli gadjati ovu kasarnu i ceo kompleks zgrada u okolini, s tim što su pre toga odatle iselili sav hrvatski živalj.
Ovu akciju su organizovali Nikolić Dragan, do tada kriminalistički tehničar u SUP-u Mostar i njegov brat Pero, direktor OUR "Plastika'' u Mostaru. U akciji su učestvovali Krtalić Miro, auto-prevoznik iz Mostara, Jedvaj Branko, vozač u "Autoprevozu'' i drugi. Cisterna napunjena eksplozivom bila je vlasništvo preduzeća "Novogradnja'' iz Lištice.
Po povlačenju vojske, počeo je progon Srba. Uglavnom ih hapse Hrvati, neke ubijaju, a muslimani su tu imali sporednu ulogu.
U pogledu svog hapšenja, tretiranja zatvorenika, fizičke i psihičke torture kojoj su bili podvrgnuta, lica koja su se posebno isticala u mučenjima i oblicima nečovečnog postupanja, navodi sledeće:
... Uhapšen sam 04. maja 1992. godine i vezanog su me odveli u zgradu Ekonomskog fakulteta. Tražili su da radim u njihovoj policiji, što sam odbio. Šef njihove policije je bio Stipe Petrović, pre toga saobraćajni milicionar. Tu su bili Andjelko Lakić, Josip Marčinko, Buhač Marko, Pervan Ilija, Jure Kraljević iz okoline Imotskog i drugi...
U Ćelovini sam bio od 14. maja 1992. godine, u zgradi Okružnog zatvora. Uz povremeno odvodjenje i kraće zadržavanje u zatvorima u Lištici, Duvnu, Grudama, Ljubiškom i "Lori'' u Splitu.
Iz ovog zatvora dosta ljudi je vodjeno na rad, pa bi mnogi od njih za vreme rada dobili degeneke, jer su stražari dozvoljavali da ih pripadnici njihove vojske prebiju. Svaki dan po povratku sa posla neko je bio potpuno slomljen od batina.
Dobro se sećam da su Milošević Slavka jednom prilikom pretukli, polili naftom i zapalili.
Do 05. jula 1992. godine, često su me ispitivali i tukli pesnicama, čizmama i bezbol palicama, od kojih udaraca sam i padao. Tada su me iz zatvora prvi put izveli vezanih očiju i kolima odvezli u Lišticu. U pojedinim mestima zaustavljali su vozilo, otvarali vrata i pokazivali me gradjanima kao četničkog vojvodu. Ti gradjani bi pljuvali po meni, vredjali me i udarali. Nisam mogao ništa da vidim pošto su mi oči bile vezane.
U Lištici su me zatvorili u jednu prostoriju stanice milicije i skinuli povez sa očiju. U ovu prostoriju ubrzo je došao jedan Šiptar, kome je neko rekao da sam bio u Prištini i tukao i zlostavljao Šiptare. On me je tukao nekim kablom nešto debljim od milicijske gumene palice. Udarao me je po glavi i svim delovima tela.
U toku ove tuče izgubio sam svest i kad sam došao svesti video sam da ležim na nekom velikom stolu u podrumskim prostorijama te stanice milicije. Pored stola su stajali doktor i doktorica, navodno iz Nemačke koji su mi dali inekciju u oba ramena, pa su bolovi vrlo brzo prestali. Od ove tuče ostali su mi ožiljci. Ovaj što me je tukao star je do 30 godina visok oko 180 cm. Za njega sam saznao da je držao poslastičarnicu u Splitu i da je bio stalni pratilac Ivice Pušića - glavni za policiju HVO za zapadnu Hercegovinu. Ivica Pušić je bio glavni instruktor za obuku policajaca na ostrvu Pagu. Bio je razrok na desno oko. On me je ispitivao u zgradi ranijeg opštinskog Komiteta. Za vreme saslušanja pozivao je te su unutra ulazila 2-3 lica koja su me besomučno tukla i oboreno na pod me gazila čizmama.
Pored batina, on me je primoravao da gutam zapaljene cigarete. Mislim da je od ovog bilo još strašnije kada bi mi Ivica vezao bose noge za stolice i ruke, tako da su mi dlanovi bili okrenuti na gore, a i tabani takodje, pa me je besomučno tukao kablovima po nogama i rukama. Tabani su mi bili toliko naduvani da nisam mogao stajati.
Prilikom ovih ispitivanja, Ivica me je sa svojim pomoćnicima lisicama vešao za jednu cev od instalacije centralnog grejanja ispod plafona. Sećam se da su bile dve paralelne cevi, i to tako što bi mi lisice zakačio za svaku ruku u predelu zglavka, a drugi kraj lisica bi zakačio za te cevi, pa sam tako visio razapet. Pre toga bi me skinuli golog pa bi mi o polni organ obesio neki gvozdeni predmet koji je imao dva kraka savijeno pod uglom od 90 stepeni tako da bi oni krakovi širili moje noge, a težina vukla prema naniže. Pri svakom pomeranju osetio bih strahovite bolove u predelu polnog organa i stomaka. Tako bi visio po 3 ili 4 sata, a posle je on dolazio i ponovo me ispitivao...
Dok sam visio, usled težine tela, meni je bilo isčašeno levo rame, pa i sada njime ne mogu da se pokrećem normalno. U ovom periodu jednom prilikom me je nabio u ćošak lično Ivica, klasičnim karate udarcem, nogom iz okreta udario u predelu grudnog koša i to je ponovio dva puta na isti način, tako da mi je tom prilikom polomio rebra.
Deformacija na grudnom košu i sada mi se jasno vidi, a isto tako i ožiljci na levoj ruci iznad lakta. Srednji prst leve ruke i to kost u predelu prvog zgloba bila je slomljena.
Ivica i ta njegova ekipa prilikom tuče izbili su mi sve zube iz gornje vilice, a od nekih zuba su ostali samo parčići, što sam naknadno morao da vadim, tako da sada imam veštačku vilicu. U donjoj vilici sa leve strane mi je izbijeno četiri zuba, a cela donja vilica je pomerena u odnosu na gornju u desnu stranu, tako da usta nisam mogao da zatvaram kako treba, pa i danas pojedine reči ne mogu da izgovorim pravilno.
Odveli su me u Duvno u prostoriju gde su mi pokazali 9 unakaženih ljudi. Svi su bili u vojnim uniformama, krvavi, deformisanih lica. Toliko su bili izobličeni da im se nisu videle ruke i noge, kao da nisu ljudska stvorenja. Rekli su mi da su to sve oficiri JNA. Od mene su zahtevali da ih pogledam da li nekog od njih poznajem. Nisam mogao nikog da prepoznam pa sam im to rekao.
Primetio sam da u Duvnu ima mnogo zatvorenih Srba u zgradi za koju sam po djačkim klupama zaključio da je škola, da ih tamo tuku pošto sam svo vreme dok sam tamo bio čuo njihovu vrisku i jauke.
Sutradan su me odveli u vojni istražni zatvor "Lora'' u Splitu gde sam bio ispitivan, pa sam posle ispitivanja u Mostaru u zgradi vinarije u Ljubuškom vraćen u zatvor u Mostaru.
Početkom osmog meseca, dok sam čistio zatvorske ćelije doveli su jednog momka, pa su mu predamnom odsekli oba uva, a zatim su ga besomučno tukli nogama i bezbol palicama, pa su mu polomili kosti lobanje tako da mu je moždano tkivo izletelo napolje. Dok je ležao, gazili su ga bar pola sata, a on je već bio mrtav. Ovi koji su ubili ovog momka bili su pripadnici njihove policije u uniformama, a jedan od njih se zvao Krtalić iz Dračevice kod Mostara. Ime mu ne znam, star oko 25 godina, srednjeg rasta, dobro razvijen. Dobro sam ga upamtio pošto je u zatvor stalno dovodio jednog vučjaka.
U više navrata kada sam išao da perem ćelije, vidjao sam leševe, a sveža krv po ćelijama govorila je da se to dešavalo u toku noći.
Kada sam izašao iz zatvora, kod mene su dolazili roditelji koji se prezivaju Ljepava iz Trebinja i pokazivali sliku svoga sina starog oko 20 godina za koga su znali da je bio u zatvoru Ćelovina i pitali me za njega. Ja mislim da bi njihov sin mogao biti onaj mladić koji je predamnom ubijen.
Po mojoj oceni, u Ćelovini je moglo biti zatvoreno oko 650 Srba. Pored muškaraca bilo je i žena.
Usled ovog što sam preživeo moje fizičko i duševno zdravlje je teško narušeno. U zatvoru sam oslabio više od 30 kg. Dobio sam i šećernu bolest.
Iz Ćelovine vodili su me da vidim kako ruše našu pravoslavnu crkvu u Bjelušinama kod Mostara.
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Re: GENOCID NAD SRBIMA U MOSTARU
od Jailhouse Rock u Uto Maj 05, 2009 4:54 pm
19. Svedok 445/94-16, iznosi:
Pre izbijanja ratnih sukoba sa mužem živela je u Mostaru.
Na dan 09. maja 1992. godine u naš stan su došli pripadnici muslimanske TO i to Hilmo Salčin, brat Jasmina Jaganjca, mislim da se zove Šaćir i još jedan koga nisam poznavala. Tražili su da im damo naš novi auto "Golf'' koji je bio u dvorištu. Muž im nije hteo dati. Plašeći se nekog revanša uzela je ključeve i predala ih Hilmu Salčinu.
Istog dana došla su 3 policajca HVO, pretresli stan i odveli joj muža, a za kratko iza toga i nju su odveli u prostorije Pravnog fakulteta radi ispitivanja. Videla je tamo svoga muža izudaranog sa modricama po licu. Tu je bio Željko Džidić koji je verbalno napao govoreći da je "četnikuša'', ali je pustio kući. Sutradan ujutru došao je kod nje Senad Tufek, bivši taksista, u to vreme pripadnik 16-te hrvatske bojne iz Imotskog i saopštio da ustaše iz naselja Cim traže 100.000 DEM za glavu njenog muža. Traženje novca je ponovljeno sutradan uz obećanje da će za uzvrat pustiti muža na slobodu. Pristala je da skupi nešto maraka i zlata, i da će oni doći jedne noći i to uzeti i izvršiti obećanje.
Noću 18. maja 1992. godine, došli su Tufek i Dražen, vozač Jasmina Jaganjca sa 2 automobila. Zahtevali su da ponese novac i zlato i da će im se usput priključiti muž i da će ih odvesti u Zenicu. Sa sobom je ponela 50.000 DEM i raznog zlatnog nakita težine 1 kg. Kod Imotskog okrenuli su za Split gde su je sa majkom i decom ostavili.
Zlato i novac su uzeli i vratili se natrag.
20. Svedok 445/94-18 navodi:
"Pre izbijanja medjunacionalnih sukoba, radio sam u hidroelektrani u Mostaru.
Zarobljen sam 16. juna 1992. godine u svojstvu rezervnog oficira u Podveležju kod Mostara.
Odveli su me u prodavnicu u selu Svinjarine u Podveležje. Tu sam zatekao druge zarobljenike. Tu je bilo i 18 vojnika, i jedna devojka. Ovde smo proveli jednu noć. Tu su nas nazivali pogrdnim imenima i pretili da će nas mučiti i sve pobiti.
Odavde su nas odveli u Mostar u bivši "Zapadni logor'' do Ekonomskog fakulteta. Uveli su nas u amfiteatar gde je bio smešten HOS-ov policijski bataljon. Tu su nam naredili da se skinemo potpuno goli pa su počeli fizička zlostavljanja.
Prvo su nas naučili "da dižemo uspravno ruku i otpozdravljamo za dom spremni''. Zatim su nas tukli pendrecima, drvenim palicama, nekim velikim gumenim čekićem koji sam tada prvi put video u životu. Zahtevali su da stavimo ruke na klupe pa su nas pendrecima udarali po šakama i prstima. Posle toga porazbijali su flaše po podu i nas terali da bosi hodamo po tim flašama, tako da smo svi imali iskrvavljena stopala. Spolja su donosili travu, bacali po podu i terali nas da jedemo travu i vodili računa da moramo da progutamo tu travu. Ovo besomučno iživljavanje je trajalo 4-5 sati. Mene su samog odveli u zatvor u Ćelovinu.
Ko su bili ovi što su nas tukli i mučili u amfiteatru ne znam. Svi su bili mladi i uniformisani. Jedino znam Berta Pušića koji me je izveo i odveo u zatvor Ćelovinu. On nije učestvovao u ovom mučenju.
U Ćelovini me saslušavao "Pepa'' Nikolić koji je pre radio u SUP-u u Mostaru. Njegov brat Pero Nikolić je tada bio upravnik zatvora. Odavde su me sa ostalim zarobljenicima odveli i smestili u logor u skloništu Duvanske stanice u Metkoviću...
21. Svedok 445/94-29 pored ostalog, navodi:
... Pre izbijanja ratnih sukoba u Mostaru se oseća nacionalna podvojenost. Počele su provokacije Hrvata i muslimana prema Srbima. Malo po malo Hrvati su uspostavili svoju policiju i onda su počela direktna proganjanja pojedinaca. Radio sam kao direktor filijale Fonda zdravstvenog osiguranja...
Dana 25. aprila 1992. godine, prestao sam da idem na posao pošto je na moje mesto bio postavljen dotadašnji moj zamenik Kazazić Zoran, musliman po nacionalnosti. Smenjivanje Srba sa odredjenih položaja i dovodjenje na njihova mesta muslimana i Hrvata, već je uzelo maha tako da je to postala masovna pojava, a mnogi Srbi su sasvim izgubili radna mesta.
Učestala su upadanja HOS-ovaca u moj stan koji se nalazio blizu njihove komande, pretresanja i odnošenja vrednijih stvari. Kasnije, kada sam zatvoren, u moj stan se uselila jedna hrvatska porodica. Dok sam bio na slobodi, dva puta su me odvodili u policiju i saslušavali.
Dana 28. jula 1992. godine, odveli su me zajedno sa oko 40 muškaraca u amfiteatar Ekonomskog fakulteta gde je bilo sedište HVO policije. Tu su doveli i naše žene. Odvojili su one koji su u mešovitim brakovima i pustili, a nama su držali predavanja o istoriji HVO i NDH.
Posle 4 dana smo prebačeni u zatvor u Ćelovinu. Bio sam smešten u ćeliju sa još 10 ljudi.
Sa jednom grupom zatvorenika, bio sam odredjen da skidamo krovove sa srpskih kuća u selu Raštini, a sećam se da su to bile kuće porodica srpske nacionalnosti koje su proterane iz sela. Za tih nekoliko dana, 5-6 kuća smo potpuno razgradili. Dolazili su kamioni i taj materijal odvozili, kako sam saznao, u sela Kruševo i Dračevine, a obadva su hrvatska sela.
Dok sam bio u zatvoru, sve vreme su nas psihički maltretirali, zlostavljali, vredjali i nazivali pogrdnim imenima.
Svakodnevno sam čuo jauke koji su dolazili od ljudi koji su bili prebijani u prostorijama iznad nas, a čuli su se i krici nesrećnika koje su prebijali u podrumu.
Od osoblja zatvora znam ravnatelja Peru Nikolića, koji je ranije bio direktor "Plastike'' u Mostaru, Antu Peku, jednog od ravnatelja.
Meni je u Mostaru ostao potpuno opremljen stan kuća u Malom Polju kod Bune koja je zapaljena.
Usled boravka u zatvoru, moje zdravlje je veoma oštećeno i to naročito duševno, zbog maltretiranja, a i telesno sam oslabio za to kratko vreme 20 kg...
22. Svedok 445/94-30, navodi:
... Posle 04. aprila 1992. godine, kada je eksplodirala cisterna ispred kasarne JNA - "Severni logor'', svakodnevno su mi upadali u stan u Ulici Omladinska u Mostaru, pretresali i odnosili stvari - garderobu, video-rikorder, televizor u boji, muzičku liniju i druge vredne stvari. Ovo su radili pripadnici HOS-a.
Dana 29. maja 1992. godine, uhapsila me je policija HVO i odvela u njihovo sedište u Ćelovinu. Tu je sa mnom razgovarao Puce Nikola, tada komandir zatvora. Tražio je da se prijavim u hrvatsku vojsku, što sam odbio. Odmah su me smestili u samicu gde sam proveo 7 dana. Posle su me prebacili u sobu u kojoj su bili jedan Srbin iz Bogodola, te još 10 Srba iz Mostara i još neki drugi. Počeli su da nas vode na rad.
Vodili su nas na linije fronta u Podveležju gde smo kopali rovove i utvrdjivali bunkere dok se vodila borba.
Za vreme rada počela su fizička maltretiranja i prebijanja. Tukli su nas pripadnici HVO i to: Buhovac iz Jasenice, star oko 30 godina, 3-4 Kordića iz Sretnica kod Mostara, čijih se imena ne sećam. Oni su bili stražari u zatvoru. Dolazili su vojnici sa strane. Ovi stražari su nas predstavljali kao opasne četnike, te su nas i oni tukli. Po golom telu udarali su nas crevom tako da bi pravili krstove po nama - masnice u obliku krsta. Meni je u jednom danu napravio tačno 67 krstova neki koga su zvali "Ludi Maks'', star do 40 godina iz Lištice. Na svim mestima bili su mi krvni podlivi, koža mi je pucala, tako da sam krvario.
Odmah zatim morao sam da legnem i da stavim glavu u prljavu vodu u koju su oni mokrili, što sam lično video, a zatim me čizmama pritiskivali po ledjima i vratu. Usled nedostatka vazduha gušio sam se, otvarao usta i ta prljava voda ulazila mi je u usta, tako da sam morao da je progutam.
Posle toga sam morao da klečim na šljunku, pa su mi dvojica legla na ledja, a dvojica udarali pesnicama po glavi. Posle su me naterali da stojim sa uzdignutim rukama na suncu na temperaturi od 40 stepeni, krv je lila sa mene ali nisam smeo da je zaustavljam. Tako sam stajao oko 2 sata.
Zatim su mi naredili da legnem pa su mi celo telo polili naftom, a zatim više puta prinosili upaljač da me zapale, tako da sam bio preplašen i očekivao svakog trenutka da postanem živa buktinja i da izgorim.
Zatim su počeli da me udaraju držalicom od lopate po ramenima i ledjima, koja se lomila od udaraca. Ovo je trajalo oko 2,5 sata i posle svega toga morao sam da radim.
I kasnije dok smo radili, svaki dan je bilo vredjanja i maltretiranja. Zavlačili su nam cevi od pištolja u usta preteći da će nas ubiti.
Za vreme mog boravka u zatvoru, moje fizičko i duševno zdravlje je teško narušeno. U zatvoru sam oslabio 35 kg...
23. Svedok 445/94-31, navodi:
...Uhapšen sam 06. maja 1992. godine u svom kafiću u Mostaru od strane šestorice naoružanih lica u crnim uniformama. U jednom kombiju su me odveli u prostorije Ekonomskog fakulteta u Mostaru. Tamo je bio Džidić Željko koji je ranije bio vozač u "Vodovodu''. Bio je tada šef Vojne policije HVO u Mostaru. Zatim, Petrović Stipo, bivši milicionar, koji je bio zamenik Željka Džidića, Dragan Barbarić, koji je prvih dana bio upravnik zatvora Ćelovina, a posle prebačen u sedište HVO kao pravnik, Ćonkić-Marinović Branko, rodjen 1960. godine u Ilićima - Mostar, Habibija, čije ime ne znam, koji je živeo u Zaliku kod železničke stanice, Ćorić Irenko, sa stanom u Rudarskoj 38 u Mostaru i moj komšija, Ančić Mate, poznati kriminalac iz Mostara rodjen 1958. godine, Ivan Marinčić, rodjen 1959. godine u Mostaru, kako sam čuo kasnije poginuo, i Predrag Marić, rodjen 1957. godine u Mostaru. Pored ovih, bilo je i drugih lica koje nisam poznavao.
Čim sam ušao u tu prostoriju i seo na stolicu, levu ruku su mi privezali za cev radijatora lisicama. Ispitivao me i glavnu reč vodio Džidić. Odmah na početku su počeli da me udaraju kundacima pušaka, pesnicama, nogama, palili mi bradu i to je trajalo puna 3 sata. Ja sam više puta padao u nesvest. Tom prilikom su mi polomili nosnu kost, razglavili 3 zuba u gornjoj vilici, razbili obe arkade, a i uši su mi bile probušene. Tu su me najviše udarali Željko Džidić i Djonkić-Marinović.
Posle ove torture, odavde su me prebacili u tek otvoreni zatvor Ćelovinu. Tu je bilo 5-6 zatvorenika, svi iz Mostara. Ovde sam ostao do polovine septembra 1992. godine.
Neprekidno su nas vredjali, psovali. Ono što je za nas najgore to je što su nas terali na prisilan rad. Bilo je slučajeva da smo radili na liniji fronta. Jednom smo radili kod Sutine, na izlazu iz grada, gde smo iskopali 11 leševa. Ovom prilikom su nas i predstavnicima štampe i televizije prikazali kao četnike koji su pobili te ljude koji su tu sahranjeni. Svi smo imali uniforme JNA u koje su nas obukli prilikom dolaska u zatvor. Ovde su nas gradjani, psovali i maltretirali. Žene su nas polivale vrućom vodom, a neke su i udarali. Sve je ovo snimala kamera.
Za vreme rada više puta su stražari dozvoljavali njihovim vojnicima, na položajima gde smo radili, da nas tuku. I mene su tako više puta udarala razna lica. Dobro se sećam slučaja kada je u Gnojanicama Poparu čije ime ne znam, ubo nožem jedan njihov vojnik.
Najteži slučaj se dogodio početkom septembra 1992. godine kada je oko 10 zatvorenika poslato da pokupe ostatke tela dvojice policijaca HVO-a, na čiji je auto pala granata i raznela ih. Uveče smo ih iz kombija izneli napolje i svih 10 su bili prebijeni, unakaženi i nesposobni da sami izadju. Pričali su kako su ih tukli i delovima utrobe pobijenih mazali ih po licu.
Veliki broj stražara i zatvorskog osoblja sam od ranije poznavao. Upravnik zatvora je bio Nikolić Petar, zamenik Peko Ante, stražari: Hajdan Adem, šef smene, Ramić, isto šef smene, Zijo Toljaga bivši golman "Veleža", Žarkušić Adne, Žubor Milenko i drugi.
Išli smo na rad po selima i razgradjivali srpske kuće i taj materijal odnosili u hrvatska sela.
Ja sam išao na rad u selo Raštani, Vrapčići, Hodbina, Buna, a to su srpska sela, pa smo ovako razgradili na stotine srpskih kuća. Radili smo u grupama od po 10 zatvorenika i norma nam je bila da razgradimo dnevno 2 kuće i materijal prebacimo u hrvatska sela. Kada bi se sutradan vraćali u isto selo videli smo da su ostaci kuća ili paljeni ili razrušeni eksplozivom. Sećam se da smo u Raštanima razgradjivali kuće porodica koje ja poznajem, a jedan zarobljenik je morao da razgradjuje sopstvenu kuću i da taj materijal prebacuje u hrvatsko selo. U Vrapčićima smo razgradjivali kuće Antelja i Miskina. U selu Ortiješ razgradjviali smo jednu kuću za potrebe Vlade, sina fudbalera Blaža Sliškovića.
Zbog boravka u zatvoru i mučenja koje sam doživeo, moje zdravstveno stanje je teško oštećeno. Lečio sam se u Medicinskom centru u Srem. Mitrovici, te se otuda može pribaviti dokumentacija o mom zdravstvenom stanju...
Pre izbijanja ratnih sukoba sa mužem živela je u Mostaru.
Na dan 09. maja 1992. godine u naš stan su došli pripadnici muslimanske TO i to Hilmo Salčin, brat Jasmina Jaganjca, mislim da se zove Šaćir i još jedan koga nisam poznavala. Tražili su da im damo naš novi auto "Golf'' koji je bio u dvorištu. Muž im nije hteo dati. Plašeći se nekog revanša uzela je ključeve i predala ih Hilmu Salčinu.
Istog dana došla su 3 policajca HVO, pretresli stan i odveli joj muža, a za kratko iza toga i nju su odveli u prostorije Pravnog fakulteta radi ispitivanja. Videla je tamo svoga muža izudaranog sa modricama po licu. Tu je bio Željko Džidić koji je verbalno napao govoreći da je "četnikuša'', ali je pustio kući. Sutradan ujutru došao je kod nje Senad Tufek, bivši taksista, u to vreme pripadnik 16-te hrvatske bojne iz Imotskog i saopštio da ustaše iz naselja Cim traže 100.000 DEM za glavu njenog muža. Traženje novca je ponovljeno sutradan uz obećanje da će za uzvrat pustiti muža na slobodu. Pristala je da skupi nešto maraka i zlata, i da će oni doći jedne noći i to uzeti i izvršiti obećanje.
Noću 18. maja 1992. godine, došli su Tufek i Dražen, vozač Jasmina Jaganjca sa 2 automobila. Zahtevali su da ponese novac i zlato i da će im se usput priključiti muž i da će ih odvesti u Zenicu. Sa sobom je ponela 50.000 DEM i raznog zlatnog nakita težine 1 kg. Kod Imotskog okrenuli su za Split gde su je sa majkom i decom ostavili.
Zlato i novac su uzeli i vratili se natrag.
20. Svedok 445/94-18 navodi:
"Pre izbijanja medjunacionalnih sukoba, radio sam u hidroelektrani u Mostaru.
Zarobljen sam 16. juna 1992. godine u svojstvu rezervnog oficira u Podveležju kod Mostara.
Odveli su me u prodavnicu u selu Svinjarine u Podveležje. Tu sam zatekao druge zarobljenike. Tu je bilo i 18 vojnika, i jedna devojka. Ovde smo proveli jednu noć. Tu su nas nazivali pogrdnim imenima i pretili da će nas mučiti i sve pobiti.
Odavde su nas odveli u Mostar u bivši "Zapadni logor'' do Ekonomskog fakulteta. Uveli su nas u amfiteatar gde je bio smešten HOS-ov policijski bataljon. Tu su nam naredili da se skinemo potpuno goli pa su počeli fizička zlostavljanja.
Prvo su nas naučili "da dižemo uspravno ruku i otpozdravljamo za dom spremni''. Zatim su nas tukli pendrecima, drvenim palicama, nekim velikim gumenim čekićem koji sam tada prvi put video u životu. Zahtevali su da stavimo ruke na klupe pa su nas pendrecima udarali po šakama i prstima. Posle toga porazbijali su flaše po podu i nas terali da bosi hodamo po tim flašama, tako da smo svi imali iskrvavljena stopala. Spolja su donosili travu, bacali po podu i terali nas da jedemo travu i vodili računa da moramo da progutamo tu travu. Ovo besomučno iživljavanje je trajalo 4-5 sati. Mene su samog odveli u zatvor u Ćelovinu.
Ko su bili ovi što su nas tukli i mučili u amfiteatru ne znam. Svi su bili mladi i uniformisani. Jedino znam Berta Pušića koji me je izveo i odveo u zatvor Ćelovinu. On nije učestvovao u ovom mučenju.
U Ćelovini me saslušavao "Pepa'' Nikolić koji je pre radio u SUP-u u Mostaru. Njegov brat Pero Nikolić je tada bio upravnik zatvora. Odavde su me sa ostalim zarobljenicima odveli i smestili u logor u skloništu Duvanske stanice u Metkoviću...
21. Svedok 445/94-29 pored ostalog, navodi:
... Pre izbijanja ratnih sukoba u Mostaru se oseća nacionalna podvojenost. Počele su provokacije Hrvata i muslimana prema Srbima. Malo po malo Hrvati su uspostavili svoju policiju i onda su počela direktna proganjanja pojedinaca. Radio sam kao direktor filijale Fonda zdravstvenog osiguranja...
Dana 25. aprila 1992. godine, prestao sam da idem na posao pošto je na moje mesto bio postavljen dotadašnji moj zamenik Kazazić Zoran, musliman po nacionalnosti. Smenjivanje Srba sa odredjenih položaja i dovodjenje na njihova mesta muslimana i Hrvata, već je uzelo maha tako da je to postala masovna pojava, a mnogi Srbi su sasvim izgubili radna mesta.
Učestala su upadanja HOS-ovaca u moj stan koji se nalazio blizu njihove komande, pretresanja i odnošenja vrednijih stvari. Kasnije, kada sam zatvoren, u moj stan se uselila jedna hrvatska porodica. Dok sam bio na slobodi, dva puta su me odvodili u policiju i saslušavali.
Dana 28. jula 1992. godine, odveli su me zajedno sa oko 40 muškaraca u amfiteatar Ekonomskog fakulteta gde je bilo sedište HVO policije. Tu su doveli i naše žene. Odvojili su one koji su u mešovitim brakovima i pustili, a nama su držali predavanja o istoriji HVO i NDH.
Posle 4 dana smo prebačeni u zatvor u Ćelovinu. Bio sam smešten u ćeliju sa još 10 ljudi.
Sa jednom grupom zatvorenika, bio sam odredjen da skidamo krovove sa srpskih kuća u selu Raštini, a sećam se da su to bile kuće porodica srpske nacionalnosti koje su proterane iz sela. Za tih nekoliko dana, 5-6 kuća smo potpuno razgradili. Dolazili su kamioni i taj materijal odvozili, kako sam saznao, u sela Kruševo i Dračevine, a obadva su hrvatska sela.
Dok sam bio u zatvoru, sve vreme su nas psihički maltretirali, zlostavljali, vredjali i nazivali pogrdnim imenima.
Svakodnevno sam čuo jauke koji su dolazili od ljudi koji su bili prebijani u prostorijama iznad nas, a čuli su se i krici nesrećnika koje su prebijali u podrumu.
Od osoblja zatvora znam ravnatelja Peru Nikolića, koji je ranije bio direktor "Plastike'' u Mostaru, Antu Peku, jednog od ravnatelja.
Meni je u Mostaru ostao potpuno opremljen stan kuća u Malom Polju kod Bune koja je zapaljena.
Usled boravka u zatvoru, moje zdravlje je veoma oštećeno i to naročito duševno, zbog maltretiranja, a i telesno sam oslabio za to kratko vreme 20 kg...
22. Svedok 445/94-30, navodi:
... Posle 04. aprila 1992. godine, kada je eksplodirala cisterna ispred kasarne JNA - "Severni logor'', svakodnevno su mi upadali u stan u Ulici Omladinska u Mostaru, pretresali i odnosili stvari - garderobu, video-rikorder, televizor u boji, muzičku liniju i druge vredne stvari. Ovo su radili pripadnici HOS-a.
Dana 29. maja 1992. godine, uhapsila me je policija HVO i odvela u njihovo sedište u Ćelovinu. Tu je sa mnom razgovarao Puce Nikola, tada komandir zatvora. Tražio je da se prijavim u hrvatsku vojsku, što sam odbio. Odmah su me smestili u samicu gde sam proveo 7 dana. Posle su me prebacili u sobu u kojoj su bili jedan Srbin iz Bogodola, te još 10 Srba iz Mostara i još neki drugi. Počeli su da nas vode na rad.
Vodili su nas na linije fronta u Podveležju gde smo kopali rovove i utvrdjivali bunkere dok se vodila borba.
Za vreme rada počela su fizička maltretiranja i prebijanja. Tukli su nas pripadnici HVO i to: Buhovac iz Jasenice, star oko 30 godina, 3-4 Kordića iz Sretnica kod Mostara, čijih se imena ne sećam. Oni su bili stražari u zatvoru. Dolazili su vojnici sa strane. Ovi stražari su nas predstavljali kao opasne četnike, te su nas i oni tukli. Po golom telu udarali su nas crevom tako da bi pravili krstove po nama - masnice u obliku krsta. Meni je u jednom danu napravio tačno 67 krstova neki koga su zvali "Ludi Maks'', star do 40 godina iz Lištice. Na svim mestima bili su mi krvni podlivi, koža mi je pucala, tako da sam krvario.
Odmah zatim morao sam da legnem i da stavim glavu u prljavu vodu u koju su oni mokrili, što sam lično video, a zatim me čizmama pritiskivali po ledjima i vratu. Usled nedostatka vazduha gušio sam se, otvarao usta i ta prljava voda ulazila mi je u usta, tako da sam morao da je progutam.
Posle toga sam morao da klečim na šljunku, pa su mi dvojica legla na ledja, a dvojica udarali pesnicama po glavi. Posle su me naterali da stojim sa uzdignutim rukama na suncu na temperaturi od 40 stepeni, krv je lila sa mene ali nisam smeo da je zaustavljam. Tako sam stajao oko 2 sata.
Zatim su mi naredili da legnem pa su mi celo telo polili naftom, a zatim više puta prinosili upaljač da me zapale, tako da sam bio preplašen i očekivao svakog trenutka da postanem živa buktinja i da izgorim.
Zatim su počeli da me udaraju držalicom od lopate po ramenima i ledjima, koja se lomila od udaraca. Ovo je trajalo oko 2,5 sata i posle svega toga morao sam da radim.
I kasnije dok smo radili, svaki dan je bilo vredjanja i maltretiranja. Zavlačili su nam cevi od pištolja u usta preteći da će nas ubiti.
Za vreme mog boravka u zatvoru, moje fizičko i duševno zdravlje je teško narušeno. U zatvoru sam oslabio 35 kg...
23. Svedok 445/94-31, navodi:
...Uhapšen sam 06. maja 1992. godine u svom kafiću u Mostaru od strane šestorice naoružanih lica u crnim uniformama. U jednom kombiju su me odveli u prostorije Ekonomskog fakulteta u Mostaru. Tamo je bio Džidić Željko koji je ranije bio vozač u "Vodovodu''. Bio je tada šef Vojne policije HVO u Mostaru. Zatim, Petrović Stipo, bivši milicionar, koji je bio zamenik Željka Džidića, Dragan Barbarić, koji je prvih dana bio upravnik zatvora Ćelovina, a posle prebačen u sedište HVO kao pravnik, Ćonkić-Marinović Branko, rodjen 1960. godine u Ilićima - Mostar, Habibija, čije ime ne znam, koji je živeo u Zaliku kod železničke stanice, Ćorić Irenko, sa stanom u Rudarskoj 38 u Mostaru i moj komšija, Ančić Mate, poznati kriminalac iz Mostara rodjen 1958. godine, Ivan Marinčić, rodjen 1959. godine u Mostaru, kako sam čuo kasnije poginuo, i Predrag Marić, rodjen 1957. godine u Mostaru. Pored ovih, bilo je i drugih lica koje nisam poznavao.
Čim sam ušao u tu prostoriju i seo na stolicu, levu ruku su mi privezali za cev radijatora lisicama. Ispitivao me i glavnu reč vodio Džidić. Odmah na početku su počeli da me udaraju kundacima pušaka, pesnicama, nogama, palili mi bradu i to je trajalo puna 3 sata. Ja sam više puta padao u nesvest. Tom prilikom su mi polomili nosnu kost, razglavili 3 zuba u gornjoj vilici, razbili obe arkade, a i uši su mi bile probušene. Tu su me najviše udarali Željko Džidić i Djonkić-Marinović.
Posle ove torture, odavde su me prebacili u tek otvoreni zatvor Ćelovinu. Tu je bilo 5-6 zatvorenika, svi iz Mostara. Ovde sam ostao do polovine septembra 1992. godine.
Neprekidno su nas vredjali, psovali. Ono što je za nas najgore to je što su nas terali na prisilan rad. Bilo je slučajeva da smo radili na liniji fronta. Jednom smo radili kod Sutine, na izlazu iz grada, gde smo iskopali 11 leševa. Ovom prilikom su nas i predstavnicima štampe i televizije prikazali kao četnike koji su pobili te ljude koji su tu sahranjeni. Svi smo imali uniforme JNA u koje su nas obukli prilikom dolaska u zatvor. Ovde su nas gradjani, psovali i maltretirali. Žene su nas polivale vrućom vodom, a neke su i udarali. Sve je ovo snimala kamera.
Za vreme rada više puta su stražari dozvoljavali njihovim vojnicima, na položajima gde smo radili, da nas tuku. I mene su tako više puta udarala razna lica. Dobro se sećam slučaja kada je u Gnojanicama Poparu čije ime ne znam, ubo nožem jedan njihov vojnik.
Najteži slučaj se dogodio početkom septembra 1992. godine kada je oko 10 zatvorenika poslato da pokupe ostatke tela dvojice policijaca HVO-a, na čiji je auto pala granata i raznela ih. Uveče smo ih iz kombija izneli napolje i svih 10 su bili prebijeni, unakaženi i nesposobni da sami izadju. Pričali su kako su ih tukli i delovima utrobe pobijenih mazali ih po licu.
Veliki broj stražara i zatvorskog osoblja sam od ranije poznavao. Upravnik zatvora je bio Nikolić Petar, zamenik Peko Ante, stražari: Hajdan Adem, šef smene, Ramić, isto šef smene, Zijo Toljaga bivši golman "Veleža", Žarkušić Adne, Žubor Milenko i drugi.
Išli smo na rad po selima i razgradjivali srpske kuće i taj materijal odnosili u hrvatska sela.
Ja sam išao na rad u selo Raštani, Vrapčići, Hodbina, Buna, a to su srpska sela, pa smo ovako razgradili na stotine srpskih kuća. Radili smo u grupama od po 10 zatvorenika i norma nam je bila da razgradimo dnevno 2 kuće i materijal prebacimo u hrvatska sela. Kada bi se sutradan vraćali u isto selo videli smo da su ostaci kuća ili paljeni ili razrušeni eksplozivom. Sećam se da smo u Raštanima razgradjivali kuće porodica koje ja poznajem, a jedan zarobljenik je morao da razgradjuje sopstvenu kuću i da taj materijal prebacuje u hrvatsko selo. U Vrapčićima smo razgradjivali kuće Antelja i Miskina. U selu Ortiješ razgradjviali smo jednu kuću za potrebe Vlade, sina fudbalera Blaža Sliškovića.
Zbog boravka u zatvoru i mučenja koje sam doživeo, moje zdravstveno stanje je teško oštećeno. Lečio sam se u Medicinskom centru u Srem. Mitrovici, te se otuda može pribaviti dokumentacija o mom zdravstvenom stanju...
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
Re: GENOCID NAD SRBIMA U MOSTARU
od Jailhouse Rock u Uto Maj 05, 2009 4:54 pm
24. Svedok 445/94-38 navodi:
... Dana 14. jula 1992. godine, mene i moju nevenčanu suprugu u našem stanu u Mostaru uhapsili su petorica HOS-ovaca i odveli u zatvor u raniju vojnu ambulantu. Tu smo razdvodjeni. Ovde sam proveo 7 dana. Tu su nas pretresli, tražili novac, posebno marke. Meni su oduzeli oko 1.000 DEM i ručni sat. Mene je više puta saslušavao upravnik zatvora Ivan Zelenika. Prilikom ovih saslušanja, tukao me je nogama i pesnicama. Stavljao mi je so u usta i terao da gutam. Odveo me je u VC - čučavac, koji je bio prljav, pa mi je glavu gurnuo u fekalije i držao dok nisam pozeleneo, a posle me polivao vodom.
Prilikom ovih saslušanja, mene je iz te kancelarije povremeno izvodio Džiko, koji je krupan i debeo u jednu posebnu prostoriju gde me je bičem šibao po ledjima i udarao nogama. Sa njim je bio i Sergej Belović koji je bio iz mešovitog braka zbog čega se posebno isticao u prebijanju zatvorenika da bi se dokazao kao ustaša.
Pored prebijanja za vreme saslušanja, u toku noći su nas tukli u ćelijama, upadali unutra i zastrašivali.
Posle prebijanja, jednu čitavu noć sam morao da stojim u samici tako da se krv razlila po celom mom telu i betonu. Kada su nas izvodili napolje, terali su nas da čupamo i jedemo travu. Stalno smo bili izloženi vredjanju i raznim ponižavanjima. Odavde smo oko 21. jula 1992. godine prebačeni u drugi logor...
25. Svedok 445/94-41 navodi:
... Dana 09. maja 1992. godine, u Mostaru Vojna policija HVO me je iz kuće odvela u jednu prostoriju Pravnog fakulteta gde me je saslušavao Džidić Željko, šef vojne policije HVO za celu zapadnu Hercegovinu. U toku saslušavanja me je psovao i nekoliko puta udario. Odmah su me prebacili u zatvor Ćelovinu i smestili u ćeliju
Nas zatvorenike su vodili u Podveležje gde su se vodile borbe, gde smo pravili i utvrdjivali njihove bunkere.
Za vreme rada gradjani su nas gadjali kamenjem, pljuvali i ponižavali.
Jednog dana u zatvoru sam video jednog starijeg čoveka koji je bio penzionisani milicionar. Bio je unakažen, sa tragovima gašenja pikavaca cigareta na grudima. Jedno uho mu je bilo zasečeno. Ispričao je da su ga vodili kroz grad i na grudima je nosio natpis da je četnik i da su ga gradjani, gadjali, pljuvali, vredjali.
Svakodnevno sam čuo glasove zatvorenika na spratu iznad nas kako pevaju ustaške pesme, a kada ne bi pevali kako treba čuo sam udarce.
Hrana je bila jako loša, sve dok nas Crveni krst nije popisao. Svaki zatvorenik je oslabio za oko 30 kg tako da sam, kada sam izašao iz zatvora, bio kost i koža...
26. Svedok 532/94-3 pored ostalog, iznosi:
- Da je 12. oktobra 1992. godine bio uhapšen od policije HVO i priveden u sedište Vojne policije gde ga je saslušavao Josip Marčinko, komšija, ranije komandir milicije u Mostaru. Pripadnici policije su ga tukli, pljuvali i čupali za kosu;
- Da je prebačen u Centralni logor za Srbe u Rodoču u krugu Vojne gimnazije i smešten u sobu gde je bilo 44 pripadnika srpske nacionalnosti. Medju njima su bili: bivši javni tužilac iz Mostara, upravnik Studentskog doma, inspektor SUP-a, moler iz Mostara, profesor na Pedagoškoj akademiji, radnik iz Jablanice, penzioner SUP-a, moler iz Mostara, potpukovnik u penziji iz Mostara, pukovnik u penziji iz Mostara, radnik mlekare u Mostaru, inženjer u rudniku Mostar, jedan čovek iz sela Bogodola, automehaničar, jedan major, radnik iz Nevesinja;
- Svi su oni govorili da su u zatvoru bili izloženi teškim mukama, i da ih stražari tuku.
27. Svedok 295/94-12 izjavila je 16. septembra 1994. godine, pored ostalog:
Da je živela u Mostaru u Ul. Matije Gupca i da je jednog dana avgusta meseca 1992. godine došla komšinica i rekla da su komšiju Ivanišević Slobodana odveli na saslušanje Begović Huso, Belja Ferid i još jedan nepoznat čovek. Pola sata nakon toga videla je ispred stana Begović Husa kako drži veliki kuhinjski nož u ruci. Rekao je da su odveli Slobu i da im je priznao da je imao radio stanicu. Istog večera Radio-Mostar je objavio vest da je na Bijelom Brijegu pronadjen nepoznati čovek koji je još davao znake života, da je prebačen u bolnicu i tu umro. Išli su sutradan na prepoznavanje Avdić Avdo i Bonća Dušan. Bonća je rekao da je to Ivanišević Slobo i da mu je glava smrskana od udaraca.
28. Svedok 295/94-5, iznosi:
- Da je pre ratnih sukoba radio u robnoj kući u Mostaru;
- Da su dana 08. avgusta 1992. godine, u njegov stan došla dvojica HOS-ovaca tražeći zlato i pare, pa kada je rekao da to nema izvršili su pretres stana, odveli ga i smestili u podrumske prostorije zgrade Vojne bolnice gde je bilo 12 Srba - civilnih lica. Kasnije se taj broj povećao na oko 30. Upravnik zatvora je bio Zelenika Ivan. Tu su zatvorenike tukli i na razne načine se iživljavali. Zelenika je naredio da se skine go pa ga je nogom tukao po raznim delovima tela. Nakon toga su mu obukli zimsku jugoslovensku uniformu i na glavu stavili šajkaču:
- Da su on i Pejdo Petar svakodnevno batinali, jer su znali da je 80 članova njegove porodice pobijeno od ustaša 1941. godine;
- Jedne noći izvedena u dvorište gde je bilo oko 20 HOS-ovaca koji su oko njega napravili krug i svi ga tukli rukama i nogama. Nakon toga da su ga prinudili da opere WC - da zavuče ruku od lakta u WC šolju i da rukame uprljanje fekalijama oliže;
- Odavde je prebačen u zatvor Dretelj.
29. Svedok 496/94-159 pored ostalog, iznosi:
- Da je kao vojni penzioner živeo je u Mostaru u 37-oj ulici, da je po opredeljenju Jugosloven, katoličke veroispovesti;
- Da je uhapšen dana 09. maja 1992. godine od dva uniformisana lica sa ljiljanima na rukavu i odveden u njihovo sedište gde ga je ispitivao neki Stipe. Odavde je odveden u zatvor Ćelovinu. Razlog je bio taj što su znali da je tast Srbinu. Bio je smešten u jednoj ćeliji gde se nalazio Srbin iz Mostara, koga je poznavao.
- Mladji zatvorenici odvodjeni su na prinudni rad i kada su se vraćali bivali su pretučeni;
- Jedno vreme u Ćelovini bio sa jednim pre rata milicionerom, koga su zlostavljali i tukli, jednom prilikom je bio tako pretučen da nije bio u stanju da govori;
- U zatvor su dovodili Srbe pokupljene iz okolnih sela, koje su tukli i terali da pevaju ustaške pesme. Upravnik je bio neki Nikolić, Hrvat, a zamenik neki Ante. Taj komandir je tukao nekog Mučibabića za vreme prinudnog rada.
30. Svedok 31/94, navodi:
... U Mostaru sam stanovala u Ulici Mustafe Golubića i radila u "Hepok-u.
Na dan 21. jula 1992. godine u moj stan su ušla tri muškarca odevena u crne uniforme sa oznakama "HOS''. Vodja grupe je bio Mario Milićević, po nacionalnosti Hrvat. Drugi član grupe je bio Fazlagić Haris, musliman. Ime trećeg ne znam, a Hrvat je po nacionalnosti. U stan su ušli bez pismenog naloga, izvršili pretres i od mene oduzeli debelu znatnu ogrlicu koju sam imala oko vrata, jednu burmu, dva zlatna prstena koja sam imala na ruci, jedan pozlaćen sat marke "Seiko'', koji sam takodje imala na ruci. Iz kutije za nakit oduzeli su mi svu količinu zlata. To je bilo zlato u vidu prstenja, privezaka, lančića. Bilo je oko 10 zlatnih prstenova, 5-6 privezaka i 1 lančić. Pored ovoga su pronašli i oduzeli i 3.000 DEM u gotovu. Za oduzete stvari nisu mi izdali nikakvu potvrdu.
Doveli su me u vojnu ambulantu, koja se nalazila blizu moga stana u jednu prostoriju u podrumskom delu zgrade, gde su me smestili.
U ovoj prostoriji je bilo još 5-6 žena.
Oko dva sata iza ponoći otvorila su se vrata prostorije i jedan muškarac me pozvao da podjem za njim i odveo u jednu prostoriju na spratu. U prostoriji je sedeo Mario Milićević i još jedan za koga sam kasnije saznala da se zove Sead Kapetanović. Kapetanović, koji je imao za pojasom pištolj i nož, sa besnim izrazom lica pošao je prema meni i opsovao mi mater četničku. Izvadio je nož i njime zamahnuo kroz vazduh ispod mog grla. Rekao je da mu je toga dana propala akcija razmene na mestu zv. "Grebak'', zbog toga što je moj sin Jovo za razmenu tražio isključivo da ja budem vraćena, a ja sam reagovala govoreći da je moj sin u to vreme bio u Užicu. Na te moje reči Kapetanović je ponovo prišao meni, izvadio nož zamahnuo i nož je više puta prolazio blizu desnog obraza, govoreći kako će mi otkinuti deo lica sa mladežom na obrazu i da će to pokazati mome sinu u razmeni. Kako sam kasnije saznala, Sead Kapetanović je u to vreme obavljao dužnost zapovednika Policije HOS-a.
Sledeće noći, opet u isto vreme, ja sam odvedena u sobu Seada Kapetanovića. U sobi je bio sam... Ton razgovora je bio drukčiji. Pitao me da li me neko maltretira... Tada mi je rekao da je uslov za moje puštanje iz zatvora da budem njegova ljubavnica. Kada sam to odbila, on je rekao da sam sama odlučila o svojoj sudbini i da ću i dalje ostati u zatvoru.
Trećeg dana, kombijem kojim je upravljao Belović Sergije, prebačena sam u logor Dretelj.
Zapovedenik HOS-a u Mostaru je bio Vinko Martinović zv. "Štela'', pre izbijanja sukoba, taksista u Mostaru, po nacionalnosti musliman.
Zapovednik Policije HOS-a je bio Sead Kapetanović, takodje taksista u Mostaru, musliman.
Ivan Zelenika je bio zapovednik zatvora HOS-a u Mostaru, po nacionalnosti Hrvat.
Marijo Milićević je bio vodja diverzantske grupe koju su zvali "grupa za tihu likvidaciju''. Vršio je noću lividacije Srba, što je kasnije nastavio sa muslimanima. Rodjen je u Džimu pored Mostara. Majka mu je Srpkinja iz Slovenije. Po nacionalnosti je Hrvat. Sada živi u Mostaru sa ljubavnicom Mirjanom. U moj stan se uselio odmah posle mog hapšenja.
Dugalić zv. "Luster", rodjeni Mostarac.
Serdarević zv. "Borke", auto-prevoznik iz Rodošča.
Belovć Sergije, iz Mostara, sin Srbina i majke muslimanke. Njega je ubio Dumpor Rihar, HOS-ovac iz Raštana, zbog podele plena.
Vlajinić Goran, Srbin iz Mostara.
Pripadnici HOS-a su bili Boris Borovina gradjevinski inženjer, Lulić zv. "Šesta", Fazlagić Haris iz Fazligaća Kule kod Gacka, takodje mučitelja Srba.
Svi navedeni su po mom mišljenju i mišljenju ostalih zatvorenika bili najveći mučitelji Srba u Mostaru. Vršili su likvidaciju Srba, ali u najviše slučajeva batinjanja i silovanja...
31. Svedok 595/94 iznoseći da je u zatvoru više puta silovana od strane crnokošuljaša - Paraginih vojnih formacija, te u tom pogledu konkretno navodi:
...Ja sam 33 godine živela u Mostaru i radila u Fabrici... Posedovala sam jednosoban stan u Ulici Splitskoj. Nisam se udavala...
... Po izbijanju ratnih sukoba, svakodnevno sam posećivana od strane pripadnika crnokošuljaša. Iz dana u dan su dolazile patrole i vršile premetačinu moga stana i ispitivali me o mom bratu. Zabranjeno mi je kontaktiranje sa pripadnicima bilo koje nacionalnosti.
U prvoj polovini jula 1992. godine, kod mene u stan su došla četvorica crnokošuljaša. Jedan od njih udario me je dva puta šakom po licu psujući mi četničku majku. U jednom trenutku sva četvorica su me oborili na krevet, držali me za ruke i noge, te mi je jedan od njih pocepao odeću i donji veš i izvršio silovanje. Pokušala sam da pružim otpor, ali u tome nisam uspela, jer su me trojica držala za ruke i noge. Zatim je drugi od njih nadamnom izvršio silovanje...
... Odveli su me u bivšu Vojnu ambulantu, gde je jedan od starešina bio Ivo Zelenika, Hrvat koga sam od ranije poznavala. Ova bolnica je bila pretvorena u logor. Ivo Zelenika je nadamnom izvršio pretres i oduzeo mi 20.000 DEM bez izdavanja potvrde o oduzimanju. Stavio me u samicu.
Za vreme boravka u samici, svaki dan sam fizički maltretirana i ispitivana o svom bratu. U toku noći Ivo Zelenika je dolazio i silovao me. Dolazio je naoružan i obavljao seksualni odnos jednom ili više puta u toku noći. Prethodno me je udarao. Ja sam morala da pristanem jer je pretila opasnost da me fizički likvidira, a to je mogao, jer je bio jedan od glavnih starešina crnokošuljaša i nikome nije polagao račune o svom ponašanju...
... U ovom logoru sam provela oko 20 dana. Sa mnom je bila moja snaha, te još 2 žene iz Nevesinja. Lično mi je poznato da su moja snaha i te 2 žene bile više puta silovane od strane pojedinaca iz formacije crnokošuljaša. Bila sam u prilici da to vidim.
Medju crnokošuljašima je bio i Mrmo Omer, musliman iz Mostara koga sam od ranije poznavala jer je pre toga bio osudjen za ubitstvo žene i ćerke. On je u toku noći kada je bio na straži dolazio kod mene u sobu, izvodio iz sobe i silovao. Pre svakog seksualnog odnosa tukao me je kundakom puške. U trenucima kada sam bila nemoćna da pružim bilo kakav otpor, on je pristupao seksualnom odnosu.
Za vreme boravka u ovom logoru, nekoliko puta sam silovana od strane pojedinaca - crnokošuljaša - Hrvata, koje ranije nisam poznavala, i to u toku noći kada su bili na straži.
Odavde sam prebačena u Čapljinu...
32. Svedok 460/94 takodje iznosi da je bila silovana:
... Dana 07. juna 1994. godine desio mi se najstravičniji dogadjaj u mome životu koji nikad neću moći zaboraviti. To veče išla sam do cisterne za vodu.
Kada sam se vraćala, kod solitera gde sam stanovala videla sam jedan žuti kombi i oko njega nekoliko muškaraca. Svi su bili u civilu. Jedna grupa je prišla nama ženama. Jedan od njih, koga su kasnije, zvali Sajo rekao nam je da treba da bude jedna razmena i pitao da li hoćemo da budemo razmenjene. Tražio je novac da nas uključi u razmenu.
Kada smo pristale nas šest je pošlo sa četvoricom iz ove grupe. Odveli su nas do jedne kuće na putu prema Raštanima blizu jedne optičarske radnje. Sve su nas uveli u ovu kuću. Tu su mene odvojili od ostalih i uveli u jednu manju prostoriju. Čim su me uveli, Sajo je skočio na mene, udario mi nekoliko šamara, a zatim mi je jedan koga su zvali Mirso, potrgao svu odeću i oborio me na pod. Počela sam da vičem. Mirso mi je jednom rukom zapušio usta, a drugom pritiskivao ka podu.
Kada sam bila savladana, Sajo je raskopčao pantalone, legao preko mene i bez obzira što sam se opirala uspeo da obavi polni odnos. Kada je Sajo završio, na isti način obavio je polni odnos sa mnom drugi koji je imao tetovažu na rukama, a za njim i treći...
Za vreme silovanja su me psovali i vredjali i ponižavali najpogrdnijim izrazima. Mirso koji me je držao govorio je da mu se gadi Vlahinja i da zbog toga neće da ima odnos sa mnom. Ovo je sve trajalo oko 2 sata.
Muškarac koga su zvali Sajo bio je star oko 30 godina, malo je puniji, tamnoput, sa crnom kosom. Po nadimku držim da je bio musliman. Mislim da bi ga prepoznala kada bi ga videla.
Drugi koji me je silovao imao je tetovaže na rukama i to na obe ruke sve do ramena, dosta niskog je rasta, debeo.
Trećeg koji me je silovao nisam dobro uočila.
Mirso koji me je držao, bio je dosta visok, imao je obrijanu glavu i dosta je mladji od ostalih. On me je držao i udario nekoliko šamara sa namerom da me spreči da vrištim i da pre prestanem pružati otpor ovima koji su me silovali.
Na srpsku teritoriju prešla sam 26. septembra 1994. godine, a u Beograd došla 06. oktobra i smeštena na Ginekološko-akušersku kliniku, gde je utvrdjeno da sam u petom mesecu trudnoće. Podnela sam molbu za prekid trudnoće.
Ovaj dogadjaj strahovito je na mene uticao tako da sam zapala u jedno teško duševno stanje...
... Dana 14. jula 1992. godine, mene i moju nevenčanu suprugu u našem stanu u Mostaru uhapsili su petorica HOS-ovaca i odveli u zatvor u raniju vojnu ambulantu. Tu smo razdvodjeni. Ovde sam proveo 7 dana. Tu su nas pretresli, tražili novac, posebno marke. Meni su oduzeli oko 1.000 DEM i ručni sat. Mene je više puta saslušavao upravnik zatvora Ivan Zelenika. Prilikom ovih saslušanja, tukao me je nogama i pesnicama. Stavljao mi je so u usta i terao da gutam. Odveo me je u VC - čučavac, koji je bio prljav, pa mi je glavu gurnuo u fekalije i držao dok nisam pozeleneo, a posle me polivao vodom.
Prilikom ovih saslušanja, mene je iz te kancelarije povremeno izvodio Džiko, koji je krupan i debeo u jednu posebnu prostoriju gde me je bičem šibao po ledjima i udarao nogama. Sa njim je bio i Sergej Belović koji je bio iz mešovitog braka zbog čega se posebno isticao u prebijanju zatvorenika da bi se dokazao kao ustaša.
Pored prebijanja za vreme saslušanja, u toku noći su nas tukli u ćelijama, upadali unutra i zastrašivali.
Posle prebijanja, jednu čitavu noć sam morao da stojim u samici tako da se krv razlila po celom mom telu i betonu. Kada su nas izvodili napolje, terali su nas da čupamo i jedemo travu. Stalno smo bili izloženi vredjanju i raznim ponižavanjima. Odavde smo oko 21. jula 1992. godine prebačeni u drugi logor...
25. Svedok 445/94-41 navodi:
... Dana 09. maja 1992. godine, u Mostaru Vojna policija HVO me je iz kuće odvela u jednu prostoriju Pravnog fakulteta gde me je saslušavao Džidić Željko, šef vojne policije HVO za celu zapadnu Hercegovinu. U toku saslušavanja me je psovao i nekoliko puta udario. Odmah su me prebacili u zatvor Ćelovinu i smestili u ćeliju
Nas zatvorenike su vodili u Podveležje gde su se vodile borbe, gde smo pravili i utvrdjivali njihove bunkere.
Za vreme rada gradjani su nas gadjali kamenjem, pljuvali i ponižavali.
Jednog dana u zatvoru sam video jednog starijeg čoveka koji je bio penzionisani milicionar. Bio je unakažen, sa tragovima gašenja pikavaca cigareta na grudima. Jedno uho mu je bilo zasečeno. Ispričao je da su ga vodili kroz grad i na grudima je nosio natpis da je četnik i da su ga gradjani, gadjali, pljuvali, vredjali.
Svakodnevno sam čuo glasove zatvorenika na spratu iznad nas kako pevaju ustaške pesme, a kada ne bi pevali kako treba čuo sam udarce.
Hrana je bila jako loša, sve dok nas Crveni krst nije popisao. Svaki zatvorenik je oslabio za oko 30 kg tako da sam, kada sam izašao iz zatvora, bio kost i koža...
26. Svedok 532/94-3 pored ostalog, iznosi:
- Da je 12. oktobra 1992. godine bio uhapšen od policije HVO i priveden u sedište Vojne policije gde ga je saslušavao Josip Marčinko, komšija, ranije komandir milicije u Mostaru. Pripadnici policije su ga tukli, pljuvali i čupali za kosu;
- Da je prebačen u Centralni logor za Srbe u Rodoču u krugu Vojne gimnazije i smešten u sobu gde je bilo 44 pripadnika srpske nacionalnosti. Medju njima su bili: bivši javni tužilac iz Mostara, upravnik Studentskog doma, inspektor SUP-a, moler iz Mostara, profesor na Pedagoškoj akademiji, radnik iz Jablanice, penzioner SUP-a, moler iz Mostara, potpukovnik u penziji iz Mostara, pukovnik u penziji iz Mostara, radnik mlekare u Mostaru, inženjer u rudniku Mostar, jedan čovek iz sela Bogodola, automehaničar, jedan major, radnik iz Nevesinja;
- Svi su oni govorili da su u zatvoru bili izloženi teškim mukama, i da ih stražari tuku.
27. Svedok 295/94-12 izjavila je 16. septembra 1994. godine, pored ostalog:
Da je živela u Mostaru u Ul. Matije Gupca i da je jednog dana avgusta meseca 1992. godine došla komšinica i rekla da su komšiju Ivanišević Slobodana odveli na saslušanje Begović Huso, Belja Ferid i još jedan nepoznat čovek. Pola sata nakon toga videla je ispred stana Begović Husa kako drži veliki kuhinjski nož u ruci. Rekao je da su odveli Slobu i da im je priznao da je imao radio stanicu. Istog večera Radio-Mostar je objavio vest da je na Bijelom Brijegu pronadjen nepoznati čovek koji je još davao znake života, da je prebačen u bolnicu i tu umro. Išli su sutradan na prepoznavanje Avdić Avdo i Bonća Dušan. Bonća je rekao da je to Ivanišević Slobo i da mu je glava smrskana od udaraca.
28. Svedok 295/94-5, iznosi:
- Da je pre ratnih sukoba radio u robnoj kući u Mostaru;
- Da su dana 08. avgusta 1992. godine, u njegov stan došla dvojica HOS-ovaca tražeći zlato i pare, pa kada je rekao da to nema izvršili su pretres stana, odveli ga i smestili u podrumske prostorije zgrade Vojne bolnice gde je bilo 12 Srba - civilnih lica. Kasnije se taj broj povećao na oko 30. Upravnik zatvora je bio Zelenika Ivan. Tu su zatvorenike tukli i na razne načine se iživljavali. Zelenika je naredio da se skine go pa ga je nogom tukao po raznim delovima tela. Nakon toga su mu obukli zimsku jugoslovensku uniformu i na glavu stavili šajkaču:
- Da su on i Pejdo Petar svakodnevno batinali, jer su znali da je 80 članova njegove porodice pobijeno od ustaša 1941. godine;
- Jedne noći izvedena u dvorište gde je bilo oko 20 HOS-ovaca koji su oko njega napravili krug i svi ga tukli rukama i nogama. Nakon toga da su ga prinudili da opere WC - da zavuče ruku od lakta u WC šolju i da rukame uprljanje fekalijama oliže;
- Odavde je prebačen u zatvor Dretelj.
29. Svedok 496/94-159 pored ostalog, iznosi:
- Da je kao vojni penzioner živeo je u Mostaru u 37-oj ulici, da je po opredeljenju Jugosloven, katoličke veroispovesti;
- Da je uhapšen dana 09. maja 1992. godine od dva uniformisana lica sa ljiljanima na rukavu i odveden u njihovo sedište gde ga je ispitivao neki Stipe. Odavde je odveden u zatvor Ćelovinu. Razlog je bio taj što su znali da je tast Srbinu. Bio je smešten u jednoj ćeliji gde se nalazio Srbin iz Mostara, koga je poznavao.
- Mladji zatvorenici odvodjeni su na prinudni rad i kada su se vraćali bivali su pretučeni;
- Jedno vreme u Ćelovini bio sa jednim pre rata milicionerom, koga su zlostavljali i tukli, jednom prilikom je bio tako pretučen da nije bio u stanju da govori;
- U zatvor su dovodili Srbe pokupljene iz okolnih sela, koje su tukli i terali da pevaju ustaške pesme. Upravnik je bio neki Nikolić, Hrvat, a zamenik neki Ante. Taj komandir je tukao nekog Mučibabića za vreme prinudnog rada.
30. Svedok 31/94, navodi:
... U Mostaru sam stanovala u Ulici Mustafe Golubića i radila u "Hepok-u.
Na dan 21. jula 1992. godine u moj stan su ušla tri muškarca odevena u crne uniforme sa oznakama "HOS''. Vodja grupe je bio Mario Milićević, po nacionalnosti Hrvat. Drugi član grupe je bio Fazlagić Haris, musliman. Ime trećeg ne znam, a Hrvat je po nacionalnosti. U stan su ušli bez pismenog naloga, izvršili pretres i od mene oduzeli debelu znatnu ogrlicu koju sam imala oko vrata, jednu burmu, dva zlatna prstena koja sam imala na ruci, jedan pozlaćen sat marke "Seiko'', koji sam takodje imala na ruci. Iz kutije za nakit oduzeli su mi svu količinu zlata. To je bilo zlato u vidu prstenja, privezaka, lančića. Bilo je oko 10 zlatnih prstenova, 5-6 privezaka i 1 lančić. Pored ovoga su pronašli i oduzeli i 3.000 DEM u gotovu. Za oduzete stvari nisu mi izdali nikakvu potvrdu.
Doveli su me u vojnu ambulantu, koja se nalazila blizu moga stana u jednu prostoriju u podrumskom delu zgrade, gde su me smestili.
U ovoj prostoriji je bilo još 5-6 žena.
Oko dva sata iza ponoći otvorila su se vrata prostorije i jedan muškarac me pozvao da podjem za njim i odveo u jednu prostoriju na spratu. U prostoriji je sedeo Mario Milićević i još jedan za koga sam kasnije saznala da se zove Sead Kapetanović. Kapetanović, koji je imao za pojasom pištolj i nož, sa besnim izrazom lica pošao je prema meni i opsovao mi mater četničku. Izvadio je nož i njime zamahnuo kroz vazduh ispod mog grla. Rekao je da mu je toga dana propala akcija razmene na mestu zv. "Grebak'', zbog toga što je moj sin Jovo za razmenu tražio isključivo da ja budem vraćena, a ja sam reagovala govoreći da je moj sin u to vreme bio u Užicu. Na te moje reči Kapetanović je ponovo prišao meni, izvadio nož zamahnuo i nož je više puta prolazio blizu desnog obraza, govoreći kako će mi otkinuti deo lica sa mladežom na obrazu i da će to pokazati mome sinu u razmeni. Kako sam kasnije saznala, Sead Kapetanović je u to vreme obavljao dužnost zapovednika Policije HOS-a.
Sledeće noći, opet u isto vreme, ja sam odvedena u sobu Seada Kapetanovića. U sobi je bio sam... Ton razgovora je bio drukčiji. Pitao me da li me neko maltretira... Tada mi je rekao da je uslov za moje puštanje iz zatvora da budem njegova ljubavnica. Kada sam to odbila, on je rekao da sam sama odlučila o svojoj sudbini i da ću i dalje ostati u zatvoru.
Trećeg dana, kombijem kojim je upravljao Belović Sergije, prebačena sam u logor Dretelj.
Zapovedenik HOS-a u Mostaru je bio Vinko Martinović zv. "Štela'', pre izbijanja sukoba, taksista u Mostaru, po nacionalnosti musliman.
Zapovednik Policije HOS-a je bio Sead Kapetanović, takodje taksista u Mostaru, musliman.
Ivan Zelenika je bio zapovednik zatvora HOS-a u Mostaru, po nacionalnosti Hrvat.
Marijo Milićević je bio vodja diverzantske grupe koju su zvali "grupa za tihu likvidaciju''. Vršio je noću lividacije Srba, što je kasnije nastavio sa muslimanima. Rodjen je u Džimu pored Mostara. Majka mu je Srpkinja iz Slovenije. Po nacionalnosti je Hrvat. Sada živi u Mostaru sa ljubavnicom Mirjanom. U moj stan se uselio odmah posle mog hapšenja.
Dugalić zv. "Luster", rodjeni Mostarac.
Serdarević zv. "Borke", auto-prevoznik iz Rodošča.
Belovć Sergije, iz Mostara, sin Srbina i majke muslimanke. Njega je ubio Dumpor Rihar, HOS-ovac iz Raštana, zbog podele plena.
Vlajinić Goran, Srbin iz Mostara.
Pripadnici HOS-a su bili Boris Borovina gradjevinski inženjer, Lulić zv. "Šesta", Fazlagić Haris iz Fazligaća Kule kod Gacka, takodje mučitelja Srba.
Svi navedeni su po mom mišljenju i mišljenju ostalih zatvorenika bili najveći mučitelji Srba u Mostaru. Vršili su likvidaciju Srba, ali u najviše slučajeva batinjanja i silovanja...
31. Svedok 595/94 iznoseći da je u zatvoru više puta silovana od strane crnokošuljaša - Paraginih vojnih formacija, te u tom pogledu konkretno navodi:
...Ja sam 33 godine živela u Mostaru i radila u Fabrici... Posedovala sam jednosoban stan u Ulici Splitskoj. Nisam se udavala...
... Po izbijanju ratnih sukoba, svakodnevno sam posećivana od strane pripadnika crnokošuljaša. Iz dana u dan su dolazile patrole i vršile premetačinu moga stana i ispitivali me o mom bratu. Zabranjeno mi je kontaktiranje sa pripadnicima bilo koje nacionalnosti.
U prvoj polovini jula 1992. godine, kod mene u stan su došla četvorica crnokošuljaša. Jedan od njih udario me je dva puta šakom po licu psujući mi četničku majku. U jednom trenutku sva četvorica su me oborili na krevet, držali me za ruke i noge, te mi je jedan od njih pocepao odeću i donji veš i izvršio silovanje. Pokušala sam da pružim otpor, ali u tome nisam uspela, jer su me trojica držala za ruke i noge. Zatim je drugi od njih nadamnom izvršio silovanje...
... Odveli su me u bivšu Vojnu ambulantu, gde je jedan od starešina bio Ivo Zelenika, Hrvat koga sam od ranije poznavala. Ova bolnica je bila pretvorena u logor. Ivo Zelenika je nadamnom izvršio pretres i oduzeo mi 20.000 DEM bez izdavanja potvrde o oduzimanju. Stavio me u samicu.
Za vreme boravka u samici, svaki dan sam fizički maltretirana i ispitivana o svom bratu. U toku noći Ivo Zelenika je dolazio i silovao me. Dolazio je naoružan i obavljao seksualni odnos jednom ili više puta u toku noći. Prethodno me je udarao. Ja sam morala da pristanem jer je pretila opasnost da me fizički likvidira, a to je mogao, jer je bio jedan od glavnih starešina crnokošuljaša i nikome nije polagao račune o svom ponašanju...
... U ovom logoru sam provela oko 20 dana. Sa mnom je bila moja snaha, te još 2 žene iz Nevesinja. Lično mi je poznato da su moja snaha i te 2 žene bile više puta silovane od strane pojedinaca iz formacije crnokošuljaša. Bila sam u prilici da to vidim.
Medju crnokošuljašima je bio i Mrmo Omer, musliman iz Mostara koga sam od ranije poznavala jer je pre toga bio osudjen za ubitstvo žene i ćerke. On je u toku noći kada je bio na straži dolazio kod mene u sobu, izvodio iz sobe i silovao. Pre svakog seksualnog odnosa tukao me je kundakom puške. U trenucima kada sam bila nemoćna da pružim bilo kakav otpor, on je pristupao seksualnom odnosu.
Za vreme boravka u ovom logoru, nekoliko puta sam silovana od strane pojedinaca - crnokošuljaša - Hrvata, koje ranije nisam poznavala, i to u toku noći kada su bili na straži.
Odavde sam prebačena u Čapljinu...
32. Svedok 460/94 takodje iznosi da je bila silovana:
... Dana 07. juna 1994. godine desio mi se najstravičniji dogadjaj u mome životu koji nikad neću moći zaboraviti. To veče išla sam do cisterne za vodu.
Kada sam se vraćala, kod solitera gde sam stanovala videla sam jedan žuti kombi i oko njega nekoliko muškaraca. Svi su bili u civilu. Jedna grupa je prišla nama ženama. Jedan od njih, koga su kasnije, zvali Sajo rekao nam je da treba da bude jedna razmena i pitao da li hoćemo da budemo razmenjene. Tražio je novac da nas uključi u razmenu.
Kada smo pristale nas šest je pošlo sa četvoricom iz ove grupe. Odveli su nas do jedne kuće na putu prema Raštanima blizu jedne optičarske radnje. Sve su nas uveli u ovu kuću. Tu su mene odvojili od ostalih i uveli u jednu manju prostoriju. Čim su me uveli, Sajo je skočio na mene, udario mi nekoliko šamara, a zatim mi je jedan koga su zvali Mirso, potrgao svu odeću i oborio me na pod. Počela sam da vičem. Mirso mi je jednom rukom zapušio usta, a drugom pritiskivao ka podu.
Kada sam bila savladana, Sajo je raskopčao pantalone, legao preko mene i bez obzira što sam se opirala uspeo da obavi polni odnos. Kada je Sajo završio, na isti način obavio je polni odnos sa mnom drugi koji je imao tetovažu na rukama, a za njim i treći...
Za vreme silovanja su me psovali i vredjali i ponižavali najpogrdnijim izrazima. Mirso koji me je držao govorio je da mu se gadi Vlahinja i da zbog toga neće da ima odnos sa mnom. Ovo je sve trajalo oko 2 sata.
Muškarac koga su zvali Sajo bio je star oko 30 godina, malo je puniji, tamnoput, sa crnom kosom. Po nadimku držim da je bio musliman. Mislim da bi ga prepoznala kada bi ga videla.
Drugi koji me je silovao imao je tetovaže na rukama i to na obe ruke sve do ramena, dosta niskog je rasta, debeo.
Trećeg koji me je silovao nisam dobro uočila.
Mirso koji me je držao, bio je dosta visok, imao je obrijanu glavu i dosta je mladji od ostalih. On me je držao i udario nekoliko šamara sa namerom da me spreči da vrištim i da pre prestanem pružati otpor ovima koji su me silovali.
Na srpsku teritoriju prešla sam 26. septembra 1994. godine, a u Beograd došla 06. oktobra i smeštena na Ginekološko-akušersku kliniku, gde je utvrdjeno da sam u petom mesecu trudnoće. Podnela sam molbu za prekid trudnoće.
Ovaj dogadjaj strahovito je na mene uticao tako da sam zapala u jedno teško duševno stanje...
-
Jailhouse Rock - Postovi: 96
- Pridružio se: Sre Apr 16, 2008 11:06 am
39 Posta • Stranica 1 od 3 • 1, 2, 3
Ko je OnLine
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost
Donate Now
Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group
Hosted by FreeForums.org | Create a free forum
Style created by Webdesign www, choroby serca serce moje serce
Prevod - CyberCom